УЧИТЕЉИЦА ЗА ПАМЋЕЊЕ

Леп јубилеј просветних радника подно Суве планине надомак Ниша

Заплање и Гаџин Хан у њему имали су 15. и 16. маја велику светковину. После 53 године
дошла је из Београда њихова учитељица да види своје ђаке. Млада и лепа, рођена Београђанка, Цвета Ђулић, сада Ђурашковић, планском расподелом обрела се у Заплању , подно Суве планине, надомак Ниша.
Са 50 ђака и својих 19 година ова учитељица се нашла у озбиљним обавезама, које су јој, како каже, помогле да за само једну годину сазри и као човек и као васпитач. Почела је да брине о себи, ђацима и сеоској средини, коју у срцу носи, ево, већ пуних 50 година.
Гаџин Хан, завичај Бранка Миљковића, приредио јој је незапамћен дочек. Мештани испред кућа и 30 од могућих 50 њених ђака тискало се да види после дугог времена своју учитељицу. Много ђачких рођака, учитељи и управа школе су аплаузом, сољу и хлебом, медом и планинском водом сачекали своју учитељицу од пре пола века. Њени ђаци сад су већ седи успешни људи, грлили су своју учитељицу и сећали се детаља из свог школовања. Школа «Витко и Света» свечано је уприличила овај сусрет, а директор школе је своју некадашњу учитељицу даровао књигом, ђаци цвећем и љубављу коју су показивали. Свечани ручак, уз музику и игру, показао је како се воли и поштује учитељ. Играли су ђаци, а највише учитељица и тешко се могло разабрати ко је ђак, а ко учитељица.
Најзаслужнија за организацију и прикупљање ђака учитељица Гордана Стојановић није крила одушевљење што је помогла да се, после пола века раздвојени, поново сретну ђаци Гаџиног Хана са својом учитељицом Цветом Ђулић-Ђурашковић.
Пратили смо учитељско постигнуће наше учитељице која се вратила своме Београду, добила у њему висока признања за свој рад, па су и наша деца користила учила и читанке које је писала наша Цвета. Она је запамћена и на њеном Дорћолу као учитељнца без премца. А на овој свечаности њој у част били су и њени школски другови, учитељи Заплања Саво Шатлан, познати ликовни педагог, и Влада Јовановић, професор и директор школе, заслужни Чукаричанин и заљубљеник у шах. Они су говорећи о нашој учитељици рекли да је она «прва дама нашег учитељства и први борац нашег образовања за квалитет учења».
На растанку пожелели смо нашој учитељици добар живот и добро здравље и да нам опет дође.
Тако смо, макар м накратко, у радости и весељу, заборавили свакодневне тешкоће и бригу уз нашу учитељицу, која нас је храбрила да ће бити боље, да добро радимо и не губимо наду за боље сутра. Хвала јој на томе.

Видосава Стаменковић- Денков, Ниш
(«Глас читалаца», 2004)