ПоРтАл

ПоРтАл
САЗВЕЖЂЕ З

уторак, 30. децембар 2008.

Апел оснивача Википедије / Џимија Вејлса





Апел оснивача Википедије,

Џимија Вејлса
Драги читаоче,



Данас ћу те замолити да подржиш Википедију својим прилогом. То ће ти можда бити необично: зашто би једном од пет најпосећенијих сајтова на свету требала новчана потпора својих корисника?
Википедија је прављена друкчије од скоро сваког другог сајта међу најпосећенијих педесет. Наше плаћено особље је малобројно, свега двадесет троје. Садржај Википедије може слободно користити свако, у било коју сврху. Наши годишњи трошкови мањи су од шест милиона долара. Википедију одржава непрофитна Задужбина Викимедија, коју сам основао 2003.
У суштини, Википедију одржава светска заједница од преко 150.000 добровољаца — сви који су посвећени слободном дељењу знања. Током скоро осам година, ти добровољци су направили преко 11 милиона чланака у 265 језика. Преко 275 милиона људи долазе на наш сајт сваког месеца да би стекли знање, ослобођено плаћања и ослобођено реклама.
Али, Википедија је више од обичног сајта. Ми делимо заједнички циљ: Замислите свет у коме свака особа на планети има слободан приступ целокупном људском знању. То је оно на чему ми радимо.
Ваш прилог ће нам помоћи на неколико начина. Најважније, помоћи ћете нам да покријамо растуће трошкове светског саобраћаја према једном од најпосећенијих сајтова на Интернету. Новац нам такође помаже да унапредимо софтвер на ком је Википедија заснована — биће лакше претраживати је, читати, или је писати. Посвећени смо унапређењу покрета слободног знања широм света, налажењем нових добровољаца и изградњом стратешких партнерстава са институцијама слободне културе и образовања.
Википедија је друкчија. Она је највећа енциклопедија у историји, а коју су написали добровољци. Као и у националном парку или школи, не верујемо да рекламе имају места у Википедији. Желимо да је очувамо слободном и јаком, али за то нам треба подршка људи као што си ти.
Позивам те да нам се придружиш: твој прилог ће помоћи да Википедија остане бесплатна и слободна за цео свет.
Хвала,
Џими Вејлс



Помозите прилогом

уторак, 9. децембар 2008.

Тајне читања лектире


Семинар Тајне читања лектире I организује изд. кућа Нова школа из Београда.Семинар је акредитован (Завод за унапређење образовања и васпитања). Одржаће се у ош. "Краљ Петар" (Ул. Краља Петра 7) од 26 -27. 12. 2008. са почетком у 9 ч. Котизација износи 5900,00 дин. Учесницима је обезбеђена Фасцикла са материјалом, књига из програма обавезне школске лектире, примерци школске периодике, као и књигаКриза читања др Павла Ивића, др Оливере Гајић, др Миланке Маљковић.

Предавачи: Проф. др Слободан Ж. Марковић, који је поставио темеље домаће лектире у српском школству; Мирко С. Марковић, управник Библиотеке београдске општине Стари град, аутор сајта http://www.biblioteke.org.sr/ ; Доц др Гордана Стокић, катедра за библиотекарство на Филолошком факултету у Београду; Весна Петровић, шеф матичне службе библиотеке "Глигорије Возаровић" у Сремској митровици, аутор књиге Школске библиотеке у теорији и пракси; и Тодор Ћук, оснивач Нове школе и организатор овог семинара.

Неке од тема на овом семинару: Историја настанка и критеријуми одабира списка школске лектире на српском језику; методи афирмације читања и анимације корисничке популације у школској библиотеци; електронски извори и медији у функцији популарисања читања; анимационе радионице за приближавање лектирног штива у основној школи; интернационална искуства и пројекти у популарисању читања најмлађих... итд.

Што се тиче циљева овог семинара, они се своде, бирократски речено, на оспособљавање школских библиотекара за квалитетно, делотворно и интерактивно деловање на повећању читања школске и ваншколске лектире... и тд.



Извор: Позивно писмо Нове школе за пријаву на семинар (без емајла, адресе и потписаорганизатора!)

уторак, 2. децембар 2008.

БИБЛИОТЕКА И ЛИЧНОСТ...Јован Пејчић


Горан Миленковић
Библиотека и личност:
силе немерљиве Јована Пејчића




По­што­ва­не ко­ле­ги­ни­це и ко­ле­ге,

Из глав­но­га де­ла на­сло­ва мо­же­те ви­де­ти да ов­де же­лим да уоб­ли­чим не­ко­ли­ко ми­сли ко­је су­шти­ном при­па­да­ју ту­ма­че­њу оног од­но­са ус­по­ста­вље­ног из­ме­ђу по се­би сло­же­них по­ја­ва као што су би­бли­о­те­ка, са јед­не стра­не, и лич­ност, са дру­ге. Тај од­нос, бу­ду­ћи бо­гат, сло­је­вит и те­шко ис­цр­пив, ов­де не­ће би­ти опи­си­ван у свој сво­јој прет­по­ста­вље­ној раз­но­свр­сно­сти. И то је пр­ва ствар ко­ју тре­ба на­го­ве­сти­ти.
Оно што та­ко­ђе прет­ход­но мо­рам да учи­ним је­сте то да вам у ма­ло­ме оцр­там кон­ту­ре про­сто­ра у ко­ји­ма се, ми­сле­ћи о про­бле­ми­ма на­ве­де­ног од­но­са, кре­ћем. Ка­кав је то, за­и­ста, про­стор?
Од­го­вор је: то је про­стор раз­ми­шља­ња и пи­са­ња о би­бли­о­те­кар­ству и би­бли­о­те­ци.
И бли­же: ка­да се у не­ко­ли­ким мо­јим тек­сто­ви­ма раз­ми­шља о про­бле­ми­ма то­га про­сто­ра, тач­ке про­зир­но­сти се увек про­на­ла­зе у тре­пе­ра­вим и нео­све­тље­ним гра­нич­ним пре­де­ли­ма, у ко­ји­ма, ка­ко то би­ва, чвр­сте и на­из­глед не­по­ме­ри­ве ства­ри по­чи­њу у до­ди­ру и од­но­су да гу­бе на­ве­де­не атри­бу­те – за­сно­ва­но­сти и оде­ље­но­сти. Са тих гра­ни­ца, гра­ни­ца про­ме­на и пре­ли­ва­ња, до­ди­ри­ва­ња и ста­па­ња, раз­ми­шља­ње о би­бли­о­те­ка­ма и би­бли­о­те­ка­ри­ма до­во­ди до ра­зно­ли­ких са­зна­ња: о за­чуд­ној ме­лан­хо­лич­ној при­ро­ди по­је­ди­них би­бли­о­те­ка­ра и до уви­да у су­шти­не раз­ло­га тих ме­лан­хо­лич­них ста­ња; за­тим, за­кљу­ча­ка по ко­ји­ма пи­са­ње о би­бли­о­те­ка­ма је­сте пре све­га пи­са­ње, те да оно као та­кво мо­ра да се осло­бо­ди кру­то­сти и јед­но­смер­но­сти, по­себ­но у тре­ну­ци­ма ка­да би­бли­о­теч­ки ум опи­су­је се­бе и сво­ју свр­ху у све­тло­сти оп­штих ства­ри: кул­ту­ре, ци­ви­ли­за­ци­је, ду­хов­но­сти; исто та­ко, те­о­ри­ја би­бли­о­те­кар­ства је­сте пре све­га те­о­ри­ја; ко­нач­но, она, те­о­ри­ја би­бли­о­те­кар­ства, и не по­сто­ји, већ увек по­сто­је са­мо ра­зно­ли­ке би­бли­о­теч­ке те­о­ри­је. От­куд ме­лан­хо­ли­ја у би­бли­о­те­кар­ству? Ка­да по­сто­ји, ме­лан­хо­ли­ја про­из­ла­зи из не­по­ве­ре­ња у исти­ну ин­сти­ту­ци­о­на­ли­зо­ва­ног го­во­ра о би­бли­о­те­ка­ма, а ми­шље­ње и пи­са­ње о би­бли­о­те­ци, ка­да су осло­бо­ђе­ни иде­о­ло­шких сте­га, ја­вља­ју се као ме­ста осва­ја­ња ну­жних и оба­ве­зу­ју­ћих сло­бо­да, као ме­ста са­мо­о­сло­бо­ђе­ња од ме­лан­хо­лич­ног и скеп­сом про­же­тог ка све­ту окре­ну­тог пе­си­ми­зма.
И још бли­же, ка про­бле­му: ме­лан­хо­лич­ни би­бли­о­те­ка­ри жи­ве и де­ла­ју у би­бли­о­те­ци. Они су ту, да­нас и ју­че, у све­ту ко­ји је опи­сан и опи­су­је се као дру­штво ин­фор­ма­ци­ја, у ко­је­му су се­ми­о­ти­ка, со­ци­јал­на епи­сте­мо­ло­ги­ја, ме­наџ­мент­ско-мар­ке­тин­шке стра­те­ги­је и про­фе­си­о­нал­на ети­ке­ци­ја оно што об­ли­ку­је и чи­ме се би­бли­о­те­кар­ство де­фи­ни­ше и по че­му се пре­по­зна­је. У би­бли­о­те­ци по­сто­је за­ко­ни по­на­ша­ња, прак­са ко­му­ни­ка­ци­је, основ­ни по­јав­ни об­ли­ци по ко­ји­ма се сва­ки сег­мент де­ло­ва­ња мо­же пре­по­зна­ти као би­бли­о­те­кар­ски. Да­нас се ка­же: да је са­мо то и то би­бли­о­те­кар­ство, и да са­мо као та­кво тим име­ном и мо­же да се на­зо­ве. По­слу­шај­мо, пак, шта у јед­ној ан­ке­ти, сле­де­ћи ту нит, из­го­ва­ра не­и­ме­но­ва­ни аме­рич­ки ко­ле­га би­бли­о­те­кар: «Ми мо­ра­мо би­ти агре­сив­ни­ји у обу­ци но­вих про­фе­си­о­на­ла­ца и од­стра­ни­ти све оне ко­ји не ви­де или не раз­у­ме­ју по­тре­бу за кре­а­тив­ним за­до­во­ља­ва­њем ин­фор­ма­ци­о­них по­тре­ба.»
Да­кле: «ви­де­ти и раз­у­ме­ти», тј. ми­сли­ти и пи­са­ти, али дру­га­чи­је, не­ким дру­гим је­зи­ком и не­ким дру­гим ре­чи­ма, те­же­ћи ка про­сто­ру ван­гра­нич­ном и ме­ђу­гра­нич­ном. И, са дру­ге стра­не а у исто вре­ме, за­др­жа­ти сво­је ру­ке у са­ми­ло­сти дру­штве­ној и не би­ти од­стра­њен.
И, ко­нач­но, пи­та­ња – ка­ко све то, ви­де­ти и раз­у­ме­ти дру­га­чи­је и не би­ти од­стра­њен, ка­ко сва та по се­би су­прот­ста­вље­на гле­ди­шта ути­ша­ти? По­сто­ји ли не­ка­кво ста­ње ве­ли­ке по­ми­ре­но­сти, и где, или мо­жда – у ко­ме га мо­же­мо спо­зна­ти?
Под­се­ти­ће­мо се, у том прав­цу, ве­ли­ко­га и слав­но­га би­бли­о­те­ка­ра Ни­ко­ла­ја Фјо­до­ро­ва и при­се­ти­ће­мо се не­ко­ли­ких ван­ред­но сло­же­них ре­чи о ње­му. За­хвал­них ре­чи, ре­ци­мо, Ци­ол­ков­ског, ко­ји је го­во­рио: «Он је био иде­ал­ни би­бли­о­те­кар»; или, на при­мер, са­свим праг­ма­тич­них ре­чи На­та­ли­је Ан­дре­је­ве Пе­тро­ве, по ко­ји­ма «Фјо­до­ров ве­ли­ку па­жњу по­све­ћу­је раз­ме­шта­ју књи­га, ка­та­ло­шком ли­сти­ћу и ано­та­ци­ји уз књи­гу.» Али, по­гле­дај­мо од­мах шта сам Фјо­до­ров ми­сли о тој ис­тој ства­ри, у тек­сту «Му­зеј, ње­гов сми­сао и исти­на»: «За нас», ве­ли Фјо­до­ров, «ни­је мо­гу­ћа кла­си­фи­ка­ци­ја књи­га»; «ка­та­ло­ги­за­ци­ја је по­ку­шај да се у јед­ну књи­гу, `би­бли­ју`, по­ве­жу све књи­ге, а сам ка­та­лог је не­ка вр­ста на­сло­ва те књи­ге»; та­кав си­стем, ме­ђу­тим, ни­је мо­гућ, ни­ти је мо­гућ јед­но­ста­ван про­је­кат тзв. «об­је­ди­ња­ва­ња у жи­во­ту», јер је све усред рас­ко­ла; због то­га ни би­бли­о­те­ке ви­ше не пред­ста­вља­ју је­дин­ство, а и му­зеј се (при че­му тре­ба има­ти у ви­ду да је за ње­га му­зеј пот­пу­ни си­но­ним са би­бли­о­те­ка) на исти на­чин рас­па­да, по­ста­ју­ћи скла­ди­ште, у ко­јем се чу­ва­ју «не­по­треб­не ства­ри, ста­ру­ди­ја и от­пад», итд. Слав­ни би­бли­о­те­кар и фи­ло­соф, Ни­ко­лај Фјо­до­ров за­и­ста је био иде­а­лан би­бли­о­те­кар, и оно што је спољ­на по­јав­ност би­би­о­те­ка­ра – кон­такт са ко­ри­сни­ком, кон­такт са фон­дом, ње­го­ва сва­ко­ли­ка и по­себ­на зна­ња, итд. – у скла­ду је са ви­зи­јом иде­ал­не су­шти­не функ­ци­о­ни­са­ња ин­сти­ту­ци­је би­бли­о­те­ка­ра, и у ње­го­вом вре­ме­ну, и у на­шем. Тај склад је, ме­ђу­тим, уме­сто у оп­штим дру­штве­ним и ди­сци­пли­нар­ним кон­вен­ци­ја­ма јед­но­га вре­ме­на, јед­ним бит­ним де­лом уко­ре­њен у са­свим дру­гим, уда­ље­ним ду­би­на­ма, у јед­ном са­свим дру­гом уни­вер­зу­му: уме­сто ути­ли­та­ри­зма, код Фјо­до­ро­ва ту је су­пра­мо­ра­ли­зам, иде­ја о му­зе­ју као са­бо­ру лич­но­сти ни­је иста као иде­ја о му­зе­ју као ску­пу ства­ри, и не­ке ре­чи, те­мељ­не и бит­не, као што су вас­кр­са­ва­ње, лич­ност, чо­век, са но­вом и од­суд­ном бо­јом на­ле­жу и на на­ше вре­ме. Лич­ност Ни­ко­ла­ја Фјо­до­ро­ва би­бли­о­те­ка­ра ни­је, сто­га, јед­на­ка ње­го­вом прак­тич­ном и ни­ма­ло ба­нал­ном по­ја­вљи­ва­њу у Чер­то­вој би­бли­о­те­ци и ка­сни­је у Ру­мјан­це­вље­ву му­зе­ју у Мо­скви, што би у та­квом ис­хо­ду сли­чи­ло ка­квој дру­штве­ној ма­ски, али ни­је ни не­што су­прот­но то­ме, не­што то­ме ту­ђе. Али је она не­што ви­ше од тог по­ја­вљи­ва­ња, ко­је зах­те­ва има­ги­нар­ни над­зор­ник вре­ме­на. Ње­го­ва лич­ност, и уоп­ште лич­ност би­бли­о­те­ка­ра, ка­кву ја ов­де же­лим да по­сма­трам, го­во­ре­ћи, из­ме­ђу оста­ло­га, о јед­ном вред­ном и ван­ред­ном би­бли­о­те­ка­ру-ства­ра­те­љу из на­ших да­на, Јо­ва­ну Пеј­чи­ћу, об­у­хва­та, да­кле, и јед­но и дру­го. И «ви­де­ти и раз­у­ме­ти», и би­ти ту. То је­сте, пре све­га, лич­ност у огле­да­њу, у са­од­но­ше­њу, лич­ност ко­ја се раз­ли­ва пре­ко по­ро­зних кра­ји­ча­ка – ди­сци­пли­нар­них, фор­мал­них, не­ста­бил­них, не­ствар­них, ко­ја се са­ма по се­би ули­ва у сва­ки об­лик – лич­ност ко­ја у огле­да­њу и са­мо­о­гле­да­њу пре­кри­ва сва­ки по­глед на се­бе јед­ним не­сва­ки­да­шњим до­жи­вља­јем це­ли­не, и чи­је иси­ја­ва­ње, за­чу­до, као да до­ла­зи са свих стра­на.
Оно што на хо­ри­зон­ту же­ли да на­зре по­ме­ну­ти ап­стракт­ни би­бли­о­теч­ки ум, и оно што по­ко­ји ме­лан­хо­лич­ни би­бли­о­те­кар «ви­ди и раз­у­ме», мо­же би­ти, у исто вре­ме, и поп­ту­но са­гла­сно, и пот­пу­но не­по­ду­дар­но, и пот­пу­но ути­ша­но у ме­ђу­соб­ном скла­ду. Исто та­ко, мо­же се оно јед­но што је пи­са­но, о би­бли­о­те­ка­ма и би­бли­о­те­кар­ству, вра­ћам се у про­стор пи­са­ња, огле­да­ти у оном дру­гом, што је пи­са­но истом ру­ком, во­љом и хте­њем исто­га ду­ха, о ства­ри­ма оп­штим и ви­шим, а јав­ни лик, или јав­ни је­зик, ка­да се ми­сли о би­бли­о­те­ка­ма и њи­хо­вом све­ту, мо­ра се из­го­ва­ра­ти и схва­та­ти и из ово­га дру­го­га, где су мо­жда свем пи­са­њу те­ме­љи. Да ли је то, за­и­ста, та­ко?
Јо­ван Пеј­чић, би­бли­о­те­кар о ко­јем у том сми­слу же­лим да ка­жем не­ко­ли­ко ре­чи, по сво­јем је основ­ном усу­ду убро­јив у гру­пу ви­но­гра­да­ра ду­ха, оних ари­сто­кра­та уну­тра­шњих сна­га ко­ји из­ме­ђу два­ју бли­ских да­ту­ма од­ре­ђе­них тај­ним по­сто­ја­њем «не­ви­дљи­ве ге­о­гра­фи­је ма­ште и ума, ис­тра­жи­ва­ња и хте­ња», ка­ко он на­во­ди у пред­го­во­ру јед­ној од сво­јих књи­га, из­ро­де то­ли­ко од сво­је­га де­ла ко­ли­ко је по­треб­но за чи­тав је­дан ства­ра­лач­ки жи­вот по­сто­ја­ног и не­пре­ки­ну­тог де­ла­ња. И ни­је ни­ма­ло слу­чај­но што је једaн од сво­јих по­кло­нич­ких тек­сто­ва по­све­тио рад­но­ме да­ну ве­ли­ко­га Јо­ва­на Скер­ли­ћа, го­во­ре­ћи о де­лат­ни­ку та­ко­ре­ћи од исте вр­сте. У вре­ме­ну од 1979. до 1996. био је за­по­слен у Би­бли­о­те­ци гра­да Бе­о­гра­да: уред­ник књи­жев­не три­би­не (1979–1986), шеф Оде­ље­ња пе­ри­о­ди­ке (1987–1991), по­моћ­ник управ­ни­ка (1992), на­чел­ник По­себ­них фон­до­ва би­бли­о­те­ке (За­ви­чај­но оде­ље­ње, Пе­ри­о­ди­ка, Оде­ље­ње умет­но­сти 1993–1996); за рад у би­бли­о­те­кар­ству др­жав­на Ко­ми­си­ја за од­ре­ђи­ва­ње струч­них зва­ња би­бли­о­теч­ких рад­ни­ка до­де­ли­ла му је 1995. го­ди­не струч­но зва­ње би­бли­о­те­ка­ра-са­вет­ни­ка; био је уред­ник у ли­сто­ви­ма и ча­со­пи­си­ма Би­бли­о­те­кар (1981–1985), и Но­ви­на­ма Бе­о­град­ског чи­та­ли­шта (1991), уред­ник из­да­вач­ке де­лат­но­сти Би­бли­о­те­ке гра­да Бе­о­гра­да 1990–1994. (еди­ци­ја „Ср­би­ја и ју­жно­сло­вен­ско пи­та­ње“); за књи­гу о Гли­го­ри­ју Во­за­ро­ви­ћу до­био је на­гра­ду „Ге­ца Кон“ (1997). А у вре­ме­ну од 1996. до 2005. го­ди­не, са дру­ге стра­не, ус­пео је да дâ де­сет аутор­ских књи­га (са те­ма­ма из књи­жев­но­сти, на­у­ке о књи­жев­но­сти, исто­ри­је књи­га и би­бли­о­те­ка, фи­ло­со­фи­је, есте­ти­ке, кул­тур­не исто­ри­је, кул­ту­ро­ло­ги­је), да при­ре­ди и об­ја­ви у пр­вих пет го­ди­на ово­га ве­ка пет из­ван­ред­них ан­то­ло­ги­ја (срп­ских мо­ли­та­ва и по­хва­ла у ра­спо­ну од три­на­е­стог до два­де­се­тог ве­ка, драм­ских пи­са­ца); у по­след­њих де­сет го­ди­на при­ре­дио је и вра­тио у срп­ску кул­ту­ру ви­ше од де­сет књи­га (тре­ба по­ме­ну­ти из­ван­ред­на из­да­ња ка­пи­тал­не Исто­ри­је но­ве срп­ске књи­жев­но­сти Јо­ва­на Скер­ли­ћа, за­тим пр­ви пут у це­ли­ни са­ку­пље­них пе­са­ма Ми­ла­на Ра­ки­ћа, а на истом при­ре­ђи­вач­ко-кри­тич­ком по­слу ба­вио се по­себ­но и Све­тим Са­вом, Ју­сти­ном По­по­ви­ћем, Иси­до­ром Се­ку­лић, Бог­да­ном По­по­ви­ћем, Ра­де­том Дра­ин­цем, Бра­ни­ми­ром Ћо­си­ћем). Био је уред­ник и Срп­ског књи­жев­ног гла­сни­ка, тзв. тре­ће се­ри­је, Књи­жев­не кри­ти­ке, Сту­ден­та, Срп­ског ју­га и др. ча­со­пи­са. Аутор је 271 лек­си­ко­граф­ске је­ди­ни­це о срп­ским пи­сци­ма, исто­ри­ча­ри­ма и те­о­ре­ти­ча­ри­ма књи­жев­но­сти 20. ве­ка у Ма­лој ен­ци­кло­пе­ди­ји Про­све­та (I–III, Бе­о­град 1986, 21989) и са­рад­ник де­се­ти­на ли­сто­ва и ча­со­пи­са. А са­да је на­став­ник Фи­ло­зоф­ског фа­кул­те­та у Ни­шу, где, не за­бо­ра­вља­ју­ћи би­бли­о­те­кар­ске за­ве­те, пре­да­је Срп­ску књи­жев­ност XX ве­ка.
И у свим овим ме­ан­дри­ма ње­го­во­га ства­ра­ла­штва, це­ло­ви­тог и ви­ше­знач­ног, мо­гу се ви­де­ти тра­го­ви огле­да­ња. Огле­да­ње, у по­себ­ном сми­слу ко­ји сам у прет­ход­ним ре­до­ви­ма по­ку­шао да обра­зло­жим, за Јо­ва­на Пеј­чи­ћа има дру­го име ко­је зна­чи исто: Де­ло, Це­ли­на. Ако не­ма Де­ла, ка­зу­је он, по­сто­ји са­мо – При­лог. Го­во­ре­ћи о оним су­шти­на­ма што се мо­гу из­на­ћи у две­ма ње­го­вим књи­га­ма ко­је су по­нај­ви­ше по­све­ће­не би­бли­о­те­ка­ма и би­бли­о­те­кар­ству, јед­ној под на­зи­вом За­сно­ви Гли­го­ри­ја Во­за­ро­ви­ћа, дру­гој Кул­ту­ра и пам­ће­ње, гре­шио бих ако га не бих по­сма­трао кроз тај бла­го­дет­ни и за­хвал­ни по­глед. Та­ко тре­ба прет­по­ста­ви­ти да ће оним истим зах­те­ви­ма и осо­би­на­ма ко­је је­су срж ње­го­во­га де­ла би­ти обе­ле­же­не и ње­го­ве ми­сли о би­бли­о­те­ци: то је Зна­ње, пре­ма на­у­ци и со­ци­о­ло­ги­ји ду­ха, то је Ми­сли­лац, пре­ма школ­ском ми­сли­о­цу, то је ми­сао о Учи­те­љи­ма као учи­те­љи­ма са­мо­стал­но­сти, а не учи­те­љи­ма пре­сли­ка­ва­ња узо­ра, то је ду­хов­ни ари­сто­кра­ти­зак по­је­дин­ца, чи­ја је сло­бо­да у са­мо­ћи и ства­ра­њу (низ тек­сто­ва: о Емер­со­ну, Ал­фре­ду де Ви­њи­ју, Мал­роу…), то је фи­ло­со­фи­ја ду­хов­ног ели­ти­зма, то је на­гла­ша­ва­ње од­но­са, ди­ја­ло­га и етич­но­сти, то је от­кри­ве­ње тај­не и ду­ха усред до­ди­ру­ју­ћих ства­ри, то је иде­ја о те­ме­љу, за­сно­ву, то је иде­ја о по­зва­њу. Оп­шта чи­ње­ни­ца ства­ра­ња Јо­ва­на Пеј­чи­ћа је­сте бу­ђе­ње би­ћа и ње­го­во по­ста­вља­ње у ста­ње кри­зе / кре­та­ња, не би ли се у о-пи­си­ва­њу сми­ри­ва­ња на­шла по­у­зда­ни­ја лич­на и оп­шта ег­зи­стен­ци­јал­на ле­жи­шта. Пи­са­ње, по ње­му, има за­кон: чи­ње­нич­ну пот­пу­ност, уну­тра­шњу ве­ро­до­стој­ност и ле­по­ту на­пи­са­ног. Пот­пу­ност се од­но­си на чи­ње­ни­це, ве­ро­до­стој­ност на чи­ње­ни­це и на текст, а ле­по са­мо на ово по­то­ње.
И по­гле­дај­мо, ре­ци­мо, са­мо на­сло­ве ње­го­вих две­ју би­бли­о­те­кар­ству по­све­ће­них књи­га: у пр­вој, по­све­ће­ној Гли­го­ри­ју Во­за­ро­ви­ћу, пр­вом срп­ском књи­го­ве­сцу, пр­вом срп­ском књи­жа­ру, пр­вом срп­ском са­мо­стал­ном из­да­ва­чу, осни­ва­чу пр­ве јав­не би­бли­о­те­ке у Бе­о­гра­ду (пр­вог, ка­ко је та­да го­во­ре­но, књи­го­хра­ни­ли­шта), из­да­ва­чу пр­вих це­ло­куп­них де­ла јед­ног срп­ског пи­сца (До­си­те­ја Об­ра­до­ви­ћа), за­штит­ни­ку кул­тур­них до­ба­ра, твор­цу и до­ма­ћи­ну књи­жев­ног цен­тра у ко­јем ће се ро­ди­ти ми­сао о осни­ва­њу Дру­штва срп­ске сло­ве­сно­сти и ко­ји ће би­ти за ду­го го­ди­на ду­хов­ни цен­тар Бе­о­гра­да, ку­ћа у ко­јој ће се сре­та­ти ли­те­ра­те и љу­ди од кул­ту­ре, итд., у ње­ном на­сло­ву чи­та­мо реч за­снов и слу­ти­мо – ни­ске ре­чи на­дах­ну­тих иде­јом уте­ме­ље­ња. Али и уну­тар књи­ге, по­све­ће­не на­чел­ни­ку књи­го­хра­ње­ња срп­ско­га и срп­ско­га књи­же­ства, у оно­ме ка­ко је она пи­са­на, мо­же­мо пре­по­зна­ти ону бит­ност ко­ја за­вре­ђу­је пам­ће­ње – ре­чи у мо­тоу књи­ге Кул­ту­ра и пам­ће­ње су ре­чи Ер­не­ста Ре­на­на, упо­зо­ра­ва­ју­ће – да су „за­бо­рав и ћу­та­ње […] ка­зна ко­ју до­су­ђу­је­мо све­му што је не­до­стој­но и сва­ки­да­шње на овој шет­њи кроз жи­вот». Те ка­да се, при освр­та­њу на кул­тур­ну исто­ри­ју Бе­о­гра­да, на Бе­о­град као из­да­вач­ки цен­тар од ста­ри­не, на књи­жар­ство гра­да Бе­о­гра­да, на исто­ри­јат Па­три­јар­шиј­ске би­бли­о­те­ке, На­род­не би­бли­о­те­ке Ср­би­је, Уни­вер­зи­тет­ске би­бли­о­те­ке и Би­бли­о­те­ке гра­да Бе­о­гра­да, и исто­ри­јат бе­о­град­ских ар­хи­ва, окре­ће­мо ка про­шло­сти у чи­ну пам­ће­ња, то он­да ни­је са­мо пи­та­ње љу­ба­ви пре­ма исто­ри­ји и осе­ћа­ња ду­га пре­ма на­ци­о­нал­ној тра­ди­ци­ји, већ је то јед­но опре­де­ље­ње ства­ра­лач­ке он­то­ло­ги­је Јо­ва­на Пеј­чи­ћа и је­дан ван­ре­дан на­чин да се нај­бо­ље уте­ме­љи на­ша не­си­гур­на и ле­лу­ја­ва ствар­ност. То је за­зи­ва­ње по­зва­ња, ве­ли­ке ре­чи ко­јом обе­ле­жа­ва­мо сво­је ду­го­ве пре­ма ве­ли­ким ства­ри­ма, те се у ње­му оп­хо­ди­мо, да по­но­во и не слу­чај­но по­ме­нем Ни­ко­ла­ја Фјо­до­ро­ва, као у жи­вом хра­му чи­је не­ста­ле бо­го­ве и ста­нов­ни­ке тре­ба вас­кр­сну­ти. То је скре­та­ње па­жње на Зна­ње Во­за­ро­ви­ће­во, на ње­го­ву по­себ­ност, на ње­го­во по­себ­но ум­стве­но и спе­ци­јал­но про­фе­си­о­нал­но бли­ста­ње оба­ви­је­но тај­ном ге­ни­јал­но­сти, а не су­ва при­ча, оде­љак у ре­кон­струк­ци­ји дав­них да­на. И не са­мо љу­бав пре­ма ре­кон­стру­и­са­њу. То је акри­бич­но на­ста­ло жи­во тки­во са­вре­ме­но­сти, низ чи­стих и тач­них ин­фор­ма­ци­ја, то је сло­жај фе­но­ме­на и чи­ње­ни­ца, то је, ко­нач­но, текст пи­сан та­ко да сам се­бе ис­так­не, стил­ски обе­ле­жен, про­чи­шћен и бо­гат. То је окре­та­ње ка стај­ним тач­ка­ма оп­ште ду­хов­не исто­ри­је, чи­ји су пиг­мен­ти уте­ме­љи­ва­чи и по­кре­та­чи. То је уз­но­ше­ње се­бе у ло­ги­ку кул­тур­но­и­сто­риј­ских исти­на, у ко­ји­ма по­сто­ји­мо са­мо ако се у њих уло­жи­мо. То је отво­ре­но кре­та­ње ка ци­љу, са отво­ре­ним при­зи­ва­њем бес­кра­ја, хра­бро у да­ни­ма све­оп­ште ра­ци­о­на­ли­за­ци­је. То је, ка­ко ка­же Јо­ван Пеј­чић, удах­њи­ва­ње жи­во­та тек­сту, та­ко што га чи­ни­мо Из­во­ром.
И све ово сто­га што ни­је мо­гу­ће про­ћи по­ред раз­ми­шља­ња о би­бли­о­те­ци и би­бли­о­те­кар­ству, а не оглед­ну­ти се и у оно­ме у че­му се та­ква раз­ми­шља­ња, бу­ду­ћи у Де­лу, по при­ро­ди укла­па­ју. Али и за­то што је до­бро и пло­до­твор­но из лич­но­сти ко­ја је­сте та­ква ка­кву сам опи­сао, са­мо­стал­на и са­мо­стој­на, по­све­ће­на де­лу и оп­штем сми­слу, уз­не­ми­ри­ти иде­ју или иде­је о би­бли­о­те­ци, под­се­ти­ти на ста­ња пре­ли­ва­ња и од­но­ше­ња. Упи­тао сам се ов­де, на јед­ном ме­сту, да ли је мо­жда из­вор све­му пи­са­њу у не­ким ви­шим ства­ри­ма: мо­жда је пи­са­ње о књи­жев­но­сти, ре­ци­мо, баш то, али ми­слим да је уте­шно за би­бли­о­те­кар­ство пре­по­зна­ти исти­ну у оно­ме – да је од све­га по­себ­ног и по­је­ди­ног ви­ше њи­хо­во ме­ђу­соб­но до­ди­ри­ва­ње, са­од­но­ше­ње.
Тра­гич­ни бро­до­лом ко­ји мо­же да до­жи­ви во­ља за са­вр­ше­ним на те­ре­ни­ма ни­ске ствар­но­сти мо­же се ме­ња­ти упи­то­мља­ва­њем – би­бли­о­те­ке тре­ба отво­ри­ти, сто­га, за раз­ли­чи­та ми­шље­ња, и по­сма­тра­ти их што ши­ре и што ду­бље. Пи­са­ти тре­ба о би­бли­о­те­ка­ма што ши­ре и што ду­бље. И не би тре­ба­ло од­стра­њи­ва­ти та­кве лич­но­сти, по­све­ће­не не­го­ва­њу из­у­зет­ног – јед­но по­ред дру­гог мо­же да по­сто­ји, јед­но по­ред дру­гог мо­же да жи­ви. На­мер­но сам у са­мом на­сло­ву по­ме­нуо јед­ну ду­бо­ку син­таг­му Раст­ка Пе­тро­ви­ћа – тре­ба у би­бли­о­те­ка­ма, и у ми­сли­ма о њи­ма, и у ми­сли­ма оних ко­ји их чи­не деј­стве­ним, чу­ва­ти на­слут си­ла не­мер­љи­вих, јер он и опо­ми­ње и да­ру­је.


________


Литература
Блуменберг, Ханс, Брига иде преко реке, ПЛАТΩ, Београд, 2004.
Девкова, Светла, “Послания на руските религиозни мислители”, У: Трудове на Колежа на библиотекозвание и информационни технологии, том 2, ИздателствоWINI 1837, София, 2003.
Интелектуална слобода и савремене библиотеке: зборник радова са међународног научног скупа одржаног у Београду од 25. до 27. септембра 2003. године, Филолошки факултет Универзитета у Београду / Народна библиотека Србије / Библиотекарско друштво Србије, Београд, 2004, 45–57.
Миленковић, Горан, “Теорија библиотекарства, економија смисла, досезање бездана”, Бележ­ни­ца (Бор), 11 (2004), стр. 7–10.
Пејчић, Јован, Заснови Глигорија Возаровића, Дентал, Београд, 1995.
Пејчић, Јован, Култура и памћење: Београд у историји и литератури, Стубови културе, Београд, 1998.
Пејчић, Јован, Знамења и знаци, Апостроф, Београд, 2000.
Пејчић, Јован, Профил и длан: појмови / поимања, ПЛАТΩ, Београд, 2003.
Петрова, Наталија Андрејевна, “Николај Фјодорович Фјодоров о књизи, библиотекару и библиотеци”, Савремена библиотека (Крушевац), 18 (2002), стр. 80–87.
Фјодоров, Николај, “Музеј, његов смисао и мисија”, Философија заједничког дела или васкрсење и васкрсавање: (избор из дела), Логос / Ортодос, Београд, 1994, 59–88.

Популарни постови