Принц Ђорђе

Принц Ђорђе
Њ.К.В. Краљевић Ђорђе Карађорђевић

Алманах СУЗ

Алманах СУЗ
Сајт посвећен Михаилу Петровићу Аласу

Телеграми и писма Damianovitcha

Телеграми и писма Damianovitcha
Преписка Краљевића Ђорђа Карађорђевића и прогесора Михаила Петровића

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

уторак, 02. децембар 2008.

БИБЛИОТЕКА И ЛИЧНОСТ...Јован Пејчић


Горан Миленковић
Библиотека и личност:
силе немерљиве Јована Пејчића




По­што­ва­не ко­ле­ги­ни­це и ко­ле­ге,

Из глав­но­га де­ла на­сло­ва мо­же­те ви­де­ти да ов­де же­лим да уоб­ли­чим не­ко­ли­ко ми­сли ко­је су­шти­ном при­па­да­ју ту­ма­че­њу оног од­но­са ус­по­ста­вље­ног из­ме­ђу по се­би сло­же­них по­ја­ва као што су би­бли­о­те­ка, са јед­не стра­не, и лич­ност, са дру­ге. Тај од­нос, бу­ду­ћи бо­гат, сло­је­вит и те­шко ис­цр­пив, ов­де не­ће би­ти опи­си­ван у свој сво­јој прет­по­ста­вље­ној раз­но­свр­сно­сти. И то је пр­ва ствар ко­ју тре­ба на­го­ве­сти­ти.
Оно што та­ко­ђе прет­ход­но мо­рам да учи­ним је­сте то да вам у ма­ло­ме оцр­там кон­ту­ре про­сто­ра у ко­ји­ма се, ми­сле­ћи о про­бле­ми­ма на­ве­де­ног од­но­са, кре­ћем. Ка­кав је то, за­и­ста, про­стор?
Од­го­вор је: то је про­стор раз­ми­шља­ња и пи­са­ња о би­бли­о­те­кар­ству и би­бли­о­те­ци.
И бли­же: ка­да се у не­ко­ли­ким мо­јим тек­сто­ви­ма раз­ми­шља о про­бле­ми­ма то­га про­сто­ра, тач­ке про­зир­но­сти се увек про­на­ла­зе у тре­пе­ра­вим и нео­све­тље­ним гра­нич­ним пре­де­ли­ма, у ко­ји­ма, ка­ко то би­ва, чвр­сте и на­из­глед не­по­ме­ри­ве ства­ри по­чи­њу у до­ди­ру и од­но­су да гу­бе на­ве­де­не атри­бу­те – за­сно­ва­но­сти и оде­ље­но­сти. Са тих гра­ни­ца, гра­ни­ца про­ме­на и пре­ли­ва­ња, до­ди­ри­ва­ња и ста­па­ња, раз­ми­шља­ње о би­бли­о­те­ка­ма и би­бли­о­те­ка­ри­ма до­во­ди до ра­зно­ли­ких са­зна­ња: о за­чуд­ној ме­лан­хо­лич­ној при­ро­ди по­је­ди­них би­бли­о­те­ка­ра и до уви­да у су­шти­не раз­ло­га тих ме­лан­хо­лич­них ста­ња; за­тим, за­кљу­ча­ка по ко­ји­ма пи­са­ње о би­бли­о­те­ка­ма је­сте пре све­га пи­са­ње, те да оно као та­кво мо­ра да се осло­бо­ди кру­то­сти и јед­но­смер­но­сти, по­себ­но у тре­ну­ци­ма ка­да би­бли­о­теч­ки ум опи­су­је се­бе и сво­ју свр­ху у све­тло­сти оп­штих ства­ри: кул­ту­ре, ци­ви­ли­за­ци­је, ду­хов­но­сти; исто та­ко, те­о­ри­ја би­бли­о­те­кар­ства је­сте пре све­га те­о­ри­ја; ко­нач­но, она, те­о­ри­ја би­бли­о­те­кар­ства, и не по­сто­ји, већ увек по­сто­је са­мо ра­зно­ли­ке би­бли­о­теч­ке те­о­ри­је. От­куд ме­лан­хо­ли­ја у би­бли­о­те­кар­ству? Ка­да по­сто­ји, ме­лан­хо­ли­ја про­из­ла­зи из не­по­ве­ре­ња у исти­ну ин­сти­ту­ци­о­на­ли­зо­ва­ног го­во­ра о би­бли­о­те­ка­ма, а ми­шље­ње и пи­са­ње о би­бли­о­те­ци, ка­да су осло­бо­ђе­ни иде­о­ло­шких сте­га, ја­вља­ју се као ме­ста осва­ја­ња ну­жних и оба­ве­зу­ју­ћих сло­бо­да, као ме­ста са­мо­о­сло­бо­ђе­ња од ме­лан­хо­лич­ног и скеп­сом про­же­тог ка све­ту окре­ну­тог пе­си­ми­зма.
И још бли­же, ка про­бле­му: ме­лан­хо­лич­ни би­бли­о­те­ка­ри жи­ве и де­ла­ју у би­бли­о­те­ци. Они су ту, да­нас и ју­че, у све­ту ко­ји је опи­сан и опи­су­је се као дру­штво ин­фор­ма­ци­ја, у ко­је­му су се­ми­о­ти­ка, со­ци­јал­на епи­сте­мо­ло­ги­ја, ме­наџ­мент­ско-мар­ке­тин­шке стра­те­ги­је и про­фе­си­о­нал­на ети­ке­ци­ја оно што об­ли­ку­је и чи­ме се би­бли­о­те­кар­ство де­фи­ни­ше и по че­му се пре­по­зна­је. У би­бли­о­те­ци по­сто­је за­ко­ни по­на­ша­ња, прак­са ко­му­ни­ка­ци­је, основ­ни по­јав­ни об­ли­ци по ко­ји­ма се сва­ки сег­мент де­ло­ва­ња мо­же пре­по­зна­ти као би­бли­о­те­кар­ски. Да­нас се ка­же: да је са­мо то и то би­бли­о­те­кар­ство, и да са­мо као та­кво тим име­ном и мо­же да се на­зо­ве. По­слу­шај­мо, пак, шта у јед­ној ан­ке­ти, сле­де­ћи ту нит, из­го­ва­ра не­и­ме­но­ва­ни аме­рич­ки ко­ле­га би­бли­о­те­кар: «Ми мо­ра­мо би­ти агре­сив­ни­ји у обу­ци но­вих про­фе­си­о­на­ла­ца и од­стра­ни­ти све оне ко­ји не ви­де или не раз­у­ме­ју по­тре­бу за кре­а­тив­ним за­до­во­ља­ва­њем ин­фор­ма­ци­о­них по­тре­ба.»
Да­кле: «ви­де­ти и раз­у­ме­ти», тј. ми­сли­ти и пи­са­ти, али дру­га­чи­је, не­ким дру­гим је­зи­ком и не­ким дру­гим ре­чи­ма, те­же­ћи ка про­сто­ру ван­гра­нич­ном и ме­ђу­гра­нич­ном. И, са дру­ге стра­не а у исто вре­ме, за­др­жа­ти сво­је ру­ке у са­ми­ло­сти дру­штве­ној и не би­ти од­стра­њен.
И, ко­нач­но, пи­та­ња – ка­ко све то, ви­де­ти и раз­у­ме­ти дру­га­чи­је и не би­ти од­стра­њен, ка­ко сва та по се­би су­прот­ста­вље­на гле­ди­шта ути­ша­ти? По­сто­ји ли не­ка­кво ста­ње ве­ли­ке по­ми­ре­но­сти, и где, или мо­жда – у ко­ме га мо­же­мо спо­зна­ти?
Под­се­ти­ће­мо се, у том прав­цу, ве­ли­ко­га и слав­но­га би­бли­о­те­ка­ра Ни­ко­ла­ја Фјо­до­ро­ва и при­се­ти­ће­мо се не­ко­ли­ких ван­ред­но сло­же­них ре­чи о ње­му. За­хвал­них ре­чи, ре­ци­мо, Ци­ол­ков­ског, ко­ји је го­во­рио: «Он је био иде­ал­ни би­бли­о­те­кар»; или, на при­мер, са­свим праг­ма­тич­них ре­чи На­та­ли­је Ан­дре­је­ве Пе­тро­ве, по ко­ји­ма «Фјо­до­ров ве­ли­ку па­жњу по­све­ћу­је раз­ме­шта­ју књи­га, ка­та­ло­шком ли­сти­ћу и ано­та­ци­ји уз књи­гу.» Али, по­гле­дај­мо од­мах шта сам Фјо­до­ров ми­сли о тој ис­тој ства­ри, у тек­сту «Му­зеј, ње­гов сми­сао и исти­на»: «За нас», ве­ли Фјо­до­ров, «ни­је мо­гу­ћа кла­си­фи­ка­ци­ја књи­га»; «ка­та­ло­ги­за­ци­ја је по­ку­шај да се у јед­ну књи­гу, `би­бли­ју`, по­ве­жу све књи­ге, а сам ка­та­лог је не­ка вр­ста на­сло­ва те књи­ге»; та­кав си­стем, ме­ђу­тим, ни­је мо­гућ, ни­ти је мо­гућ јед­но­ста­ван про­је­кат тзв. «об­је­ди­ња­ва­ња у жи­во­ту», јер је све усред рас­ко­ла; због то­га ни би­бли­о­те­ке ви­ше не пред­ста­вља­ју је­дин­ство, а и му­зеј се (при че­му тре­ба има­ти у ви­ду да је за ње­га му­зеј пот­пу­ни си­но­ним са би­бли­о­те­ка) на исти на­чин рас­па­да, по­ста­ју­ћи скла­ди­ште, у ко­јем се чу­ва­ју «не­по­треб­не ства­ри, ста­ру­ди­ја и от­пад», итд. Слав­ни би­бли­о­те­кар и фи­ло­соф, Ни­ко­лај Фјо­до­ров за­и­ста је био иде­а­лан би­бли­о­те­кар, и оно што је спољ­на по­јав­ност би­би­о­те­ка­ра – кон­такт са ко­ри­сни­ком, кон­такт са фон­дом, ње­го­ва сва­ко­ли­ка и по­себ­на зна­ња, итд. – у скла­ду је са ви­зи­јом иде­ал­не су­шти­не функ­ци­о­ни­са­ња ин­сти­ту­ци­је би­бли­о­те­ка­ра, и у ње­го­вом вре­ме­ну, и у на­шем. Тај склад је, ме­ђу­тим, уме­сто у оп­штим дру­штве­ним и ди­сци­пли­нар­ним кон­вен­ци­ја­ма јед­но­га вре­ме­на, јед­ним бит­ним де­лом уко­ре­њен у са­свим дру­гим, уда­ље­ним ду­би­на­ма, у јед­ном са­свим дру­гом уни­вер­зу­му: уме­сто ути­ли­та­ри­зма, код Фјо­до­ро­ва ту је су­пра­мо­ра­ли­зам, иде­ја о му­зе­ју као са­бо­ру лич­но­сти ни­је иста као иде­ја о му­зе­ју као ску­пу ства­ри, и не­ке ре­чи, те­мељ­не и бит­не, као што су вас­кр­са­ва­ње, лич­ност, чо­век, са но­вом и од­суд­ном бо­јом на­ле­жу и на на­ше вре­ме. Лич­ност Ни­ко­ла­ја Фјо­до­ро­ва би­бли­о­те­ка­ра ни­је, сто­га, јед­на­ка ње­го­вом прак­тич­ном и ни­ма­ло ба­нал­ном по­ја­вљи­ва­њу у Чер­то­вој би­бли­о­те­ци и ка­сни­је у Ру­мјан­це­вље­ву му­зе­ју у Мо­скви, што би у та­квом ис­хо­ду сли­чи­ло ка­квој дру­штве­ној ма­ски, али ни­је ни не­што су­прот­но то­ме, не­што то­ме ту­ђе. Али је она не­што ви­ше од тог по­ја­вљи­ва­ња, ко­је зах­те­ва има­ги­нар­ни над­зор­ник вре­ме­на. Ње­го­ва лич­ност, и уоп­ште лич­ност би­бли­о­те­ка­ра, ка­кву ја ов­де же­лим да по­сма­трам, го­во­ре­ћи, из­ме­ђу оста­ло­га, о јед­ном вред­ном и ван­ред­ном би­бли­о­те­ка­ру-ства­ра­те­љу из на­ших да­на, Јо­ва­ну Пеј­чи­ћу, об­у­хва­та, да­кле, и јед­но и дру­го. И «ви­де­ти и раз­у­ме­ти», и би­ти ту. То је­сте, пре све­га, лич­ност у огле­да­њу, у са­од­но­ше­њу, лич­ност ко­ја се раз­ли­ва пре­ко по­ро­зних кра­ји­ча­ка – ди­сци­пли­нар­них, фор­мал­них, не­ста­бил­них, не­ствар­них, ко­ја се са­ма по се­би ули­ва у сва­ки об­лик – лич­ност ко­ја у огле­да­њу и са­мо­о­гле­да­њу пре­кри­ва сва­ки по­глед на се­бе јед­ним не­сва­ки­да­шњим до­жи­вља­јем це­ли­не, и чи­је иси­ја­ва­ње, за­чу­до, као да до­ла­зи са свих стра­на.
Оно што на хо­ри­зон­ту же­ли да на­зре по­ме­ну­ти ап­стракт­ни би­бли­о­теч­ки ум, и оно што по­ко­ји ме­лан­хо­лич­ни би­бли­о­те­кар «ви­ди и раз­у­ме», мо­же би­ти, у исто вре­ме, и поп­ту­но са­гла­сно, и пот­пу­но не­по­ду­дар­но, и пот­пу­но ути­ша­но у ме­ђу­соб­ном скла­ду. Исто та­ко, мо­же се оно јед­но што је пи­са­но, о би­бли­о­те­ка­ма и би­бли­о­те­кар­ству, вра­ћам се у про­стор пи­са­ња, огле­да­ти у оном дру­гом, што је пи­са­но истом ру­ком, во­љом и хте­њем исто­га ду­ха, о ства­ри­ма оп­штим и ви­шим, а јав­ни лик, или јав­ни је­зик, ка­да се ми­сли о би­бли­о­те­ка­ма и њи­хо­вом све­ту, мо­ра се из­го­ва­ра­ти и схва­та­ти и из ово­га дру­го­га, где су мо­жда свем пи­са­њу те­ме­љи. Да ли је то, за­и­ста, та­ко?
Јо­ван Пеј­чић, би­бли­о­те­кар о ко­јем у том сми­слу же­лим да ка­жем не­ко­ли­ко ре­чи, по сво­јем је основ­ном усу­ду убро­јив у гру­пу ви­но­гра­да­ра ду­ха, оних ари­сто­кра­та уну­тра­шњих сна­га ко­ји из­ме­ђу два­ју бли­ских да­ту­ма од­ре­ђе­них тај­ним по­сто­ја­њем «не­ви­дљи­ве ге­о­гра­фи­је ма­ште и ума, ис­тра­жи­ва­ња и хте­ња», ка­ко он на­во­ди у пред­го­во­ру јед­ној од сво­јих књи­га, из­ро­де то­ли­ко од сво­је­га де­ла ко­ли­ко је по­треб­но за чи­тав је­дан ства­ра­лач­ки жи­вот по­сто­ја­ног и не­пре­ки­ну­тог де­ла­ња. И ни­је ни­ма­ло слу­чај­но што је једaн од сво­јих по­кло­нич­ких тек­сто­ва по­све­тио рад­но­ме да­ну ве­ли­ко­га Јо­ва­на Скер­ли­ћа, го­во­ре­ћи о де­лат­ни­ку та­ко­ре­ћи од исте вр­сте. У вре­ме­ну од 1979. до 1996. био је за­по­слен у Би­бли­о­те­ци гра­да Бе­о­гра­да: уред­ник књи­жев­не три­би­не (1979–1986), шеф Оде­ље­ња пе­ри­о­ди­ке (1987–1991), по­моћ­ник управ­ни­ка (1992), на­чел­ник По­себ­них фон­до­ва би­бли­о­те­ке (За­ви­чај­но оде­ље­ње, Пе­ри­о­ди­ка, Оде­ље­ње умет­но­сти 1993–1996); за рад у би­бли­о­те­кар­ству др­жав­на Ко­ми­си­ја за од­ре­ђи­ва­ње струч­них зва­ња би­бли­о­теч­ких рад­ни­ка до­де­ли­ла му је 1995. го­ди­не струч­но зва­ње би­бли­о­те­ка­ра-са­вет­ни­ка; био је уред­ник у ли­сто­ви­ма и ча­со­пи­си­ма Би­бли­о­те­кар (1981–1985), и Но­ви­на­ма Бе­о­град­ског чи­та­ли­шта (1991), уред­ник из­да­вач­ке де­лат­но­сти Би­бли­о­те­ке гра­да Бе­о­гра­да 1990–1994. (еди­ци­ја „Ср­би­ја и ју­жно­сло­вен­ско пи­та­ње“); за књи­гу о Гли­го­ри­ју Во­за­ро­ви­ћу до­био је на­гра­ду „Ге­ца Кон“ (1997). А у вре­ме­ну од 1996. до 2005. го­ди­не, са дру­ге стра­не, ус­пео је да дâ де­сет аутор­ских књи­га (са те­ма­ма из књи­жев­но­сти, на­у­ке о књи­жев­но­сти, исто­ри­је књи­га и би­бли­о­те­ка, фи­ло­со­фи­је, есте­ти­ке, кул­тур­не исто­ри­је, кул­ту­ро­ло­ги­је), да при­ре­ди и об­ја­ви у пр­вих пет го­ди­на ово­га ве­ка пет из­ван­ред­них ан­то­ло­ги­ја (срп­ских мо­ли­та­ва и по­хва­ла у ра­спо­ну од три­на­е­стог до два­де­се­тог ве­ка, драм­ских пи­са­ца); у по­след­њих де­сет го­ди­на при­ре­дио је и вра­тио у срп­ску кул­ту­ру ви­ше од де­сет књи­га (тре­ба по­ме­ну­ти из­ван­ред­на из­да­ња ка­пи­тал­не Исто­ри­је но­ве срп­ске књи­жев­но­сти Јо­ва­на Скер­ли­ћа, за­тим пр­ви пут у це­ли­ни са­ку­пље­них пе­са­ма Ми­ла­на Ра­ки­ћа, а на истом при­ре­ђи­вач­ко-кри­тич­ком по­слу ба­вио се по­себ­но и Све­тим Са­вом, Ју­сти­ном По­по­ви­ћем, Иси­до­ром Се­ку­лић, Бог­да­ном По­по­ви­ћем, Ра­де­том Дра­ин­цем, Бра­ни­ми­ром Ћо­си­ћем). Био је уред­ник и Срп­ског књи­жев­ног гла­сни­ка, тзв. тре­ће се­ри­је, Књи­жев­не кри­ти­ке, Сту­ден­та, Срп­ског ју­га и др. ча­со­пи­са. Аутор је 271 лек­си­ко­граф­ске је­ди­ни­це о срп­ским пи­сци­ма, исто­ри­ча­ри­ма и те­о­ре­ти­ча­ри­ма књи­жев­но­сти 20. ве­ка у Ма­лој ен­ци­кло­пе­ди­ји Про­све­та (I–III, Бе­о­град 1986, 21989) и са­рад­ник де­се­ти­на ли­сто­ва и ча­со­пи­са. А са­да је на­став­ник Фи­ло­зоф­ског фа­кул­те­та у Ни­шу, где, не за­бо­ра­вља­ју­ћи би­бли­о­те­кар­ске за­ве­те, пре­да­је Срп­ску књи­жев­ност XX ве­ка.
И у свим овим ме­ан­дри­ма ње­го­во­га ства­ра­ла­штва, це­ло­ви­тог и ви­ше­знач­ног, мо­гу се ви­де­ти тра­го­ви огле­да­ња. Огле­да­ње, у по­себ­ном сми­слу ко­ји сам у прет­ход­ним ре­до­ви­ма по­ку­шао да обра­зло­жим, за Јо­ва­на Пеј­чи­ћа има дру­го име ко­је зна­чи исто: Де­ло, Це­ли­на. Ако не­ма Де­ла, ка­зу­је он, по­сто­ји са­мо – При­лог. Го­во­ре­ћи о оним су­шти­на­ма што се мо­гу из­на­ћи у две­ма ње­го­вим књи­га­ма ко­је су по­нај­ви­ше по­све­ће­не би­бли­о­те­ка­ма и би­бли­о­те­кар­ству, јед­ној под на­зи­вом За­сно­ви Гли­го­ри­ја Во­за­ро­ви­ћа, дру­гој Кул­ту­ра и пам­ће­ње, гре­шио бих ако га не бих по­сма­трао кроз тај бла­го­дет­ни и за­хвал­ни по­глед. Та­ко тре­ба прет­по­ста­ви­ти да ће оним истим зах­те­ви­ма и осо­би­на­ма ко­је је­су срж ње­го­во­га де­ла би­ти обе­ле­же­не и ње­го­ве ми­сли о би­бли­о­те­ци: то је Зна­ње, пре­ма на­у­ци и со­ци­о­ло­ги­ји ду­ха, то је Ми­сли­лац, пре­ма школ­ском ми­сли­о­цу, то је ми­сао о Учи­те­љи­ма као учи­те­љи­ма са­мо­стал­но­сти, а не учи­те­љи­ма пре­сли­ка­ва­ња узо­ра, то је ду­хов­ни ари­сто­кра­ти­зак по­је­дин­ца, чи­ја је сло­бо­да у са­мо­ћи и ства­ра­њу (низ тек­сто­ва: о Емер­со­ну, Ал­фре­ду де Ви­њи­ју, Мал­роу…), то је фи­ло­со­фи­ја ду­хов­ног ели­ти­зма, то је на­гла­ша­ва­ње од­но­са, ди­ја­ло­га и етич­но­сти, то је от­кри­ве­ње тај­не и ду­ха усред до­ди­ру­ју­ћих ства­ри, то је иде­ја о те­ме­љу, за­сно­ву, то је иде­ја о по­зва­њу. Оп­шта чи­ње­ни­ца ства­ра­ња Јо­ва­на Пеј­чи­ћа је­сте бу­ђе­ње би­ћа и ње­го­во по­ста­вља­ње у ста­ње кри­зе / кре­та­ња, не би ли се у о-пи­си­ва­њу сми­ри­ва­ња на­шла по­у­зда­ни­ја лич­на и оп­шта ег­зи­стен­ци­јал­на ле­жи­шта. Пи­са­ње, по ње­му, има за­кон: чи­ње­нич­ну пот­пу­ност, уну­тра­шњу ве­ро­до­стој­ност и ле­по­ту на­пи­са­ног. Пот­пу­ност се од­но­си на чи­ње­ни­це, ве­ро­до­стој­ност на чи­ње­ни­це и на текст, а ле­по са­мо на ово по­то­ње.
И по­гле­дај­мо, ре­ци­мо, са­мо на­сло­ве ње­го­вих две­ју би­бли­о­те­кар­ству по­све­ће­них књи­га: у пр­вој, по­све­ће­ној Гли­го­ри­ју Во­за­ро­ви­ћу, пр­вом срп­ском књи­го­ве­сцу, пр­вом срп­ском књи­жа­ру, пр­вом срп­ском са­мо­стал­ном из­да­ва­чу, осни­ва­чу пр­ве јав­не би­бли­о­те­ке у Бе­о­гра­ду (пр­вог, ка­ко је та­да го­во­ре­но, књи­го­хра­ни­ли­шта), из­да­ва­чу пр­вих це­ло­куп­них де­ла јед­ног срп­ског пи­сца (До­си­те­ја Об­ра­до­ви­ћа), за­штит­ни­ку кул­тур­них до­ба­ра, твор­цу и до­ма­ћи­ну књи­жев­ног цен­тра у ко­јем ће се ро­ди­ти ми­сао о осни­ва­њу Дру­штва срп­ске сло­ве­сно­сти и ко­ји ће би­ти за ду­го го­ди­на ду­хов­ни цен­тар Бе­о­гра­да, ку­ћа у ко­јој ће се сре­та­ти ли­те­ра­те и љу­ди од кул­ту­ре, итд., у ње­ном на­сло­ву чи­та­мо реч за­снов и слу­ти­мо – ни­ске ре­чи на­дах­ну­тих иде­јом уте­ме­ље­ња. Али и уну­тар књи­ге, по­све­ће­не на­чел­ни­ку књи­го­хра­ње­ња срп­ско­га и срп­ско­га књи­же­ства, у оно­ме ка­ко је она пи­са­на, мо­же­мо пре­по­зна­ти ону бит­ност ко­ја за­вре­ђу­је пам­ће­ње – ре­чи у мо­тоу књи­ге Кул­ту­ра и пам­ће­ње су ре­чи Ер­не­ста Ре­на­на, упо­зо­ра­ва­ју­ће – да су „за­бо­рав и ћу­та­ње […] ка­зна ко­ју до­су­ђу­је­мо све­му што је не­до­стој­но и сва­ки­да­шње на овој шет­њи кроз жи­вот». Те ка­да се, при освр­та­њу на кул­тур­ну исто­ри­ју Бе­о­гра­да, на Бе­о­град као из­да­вач­ки цен­тар од ста­ри­не, на књи­жар­ство гра­да Бе­о­гра­да, на исто­ри­јат Па­три­јар­шиј­ске би­бли­о­те­ке, На­род­не би­бли­о­те­ке Ср­би­је, Уни­вер­зи­тет­ске би­бли­о­те­ке и Би­бли­о­те­ке гра­да Бе­о­гра­да, и исто­ри­јат бе­о­град­ских ар­хи­ва, окре­ће­мо ка про­шло­сти у чи­ну пам­ће­ња, то он­да ни­је са­мо пи­та­ње љу­ба­ви пре­ма исто­ри­ји и осе­ћа­ња ду­га пре­ма на­ци­о­нал­ној тра­ди­ци­ји, већ је то јед­но опре­де­ље­ње ства­ра­лач­ке он­то­ло­ги­је Јо­ва­на Пеј­чи­ћа и је­дан ван­ре­дан на­чин да се нај­бо­ље уте­ме­љи на­ша не­си­гур­на и ле­лу­ја­ва ствар­ност. То је за­зи­ва­ње по­зва­ња, ве­ли­ке ре­чи ко­јом обе­ле­жа­ва­мо сво­је ду­го­ве пре­ма ве­ли­ким ства­ри­ма, те се у ње­му оп­хо­ди­мо, да по­но­во и не слу­чај­но по­ме­нем Ни­ко­ла­ја Фјо­до­ро­ва, као у жи­вом хра­му чи­је не­ста­ле бо­го­ве и ста­нов­ни­ке тре­ба вас­кр­сну­ти. То је скре­та­ње па­жње на Зна­ње Во­за­ро­ви­ће­во, на ње­го­ву по­себ­ност, на ње­го­во по­себ­но ум­стве­но и спе­ци­јал­но про­фе­си­о­нал­но бли­ста­ње оба­ви­је­но тај­ном ге­ни­јал­но­сти, а не су­ва при­ча, оде­љак у ре­кон­струк­ци­ји дав­них да­на. И не са­мо љу­бав пре­ма ре­кон­стру­и­са­њу. То је акри­бич­но на­ста­ло жи­во тки­во са­вре­ме­но­сти, низ чи­стих и тач­них ин­фор­ма­ци­ја, то је сло­жај фе­но­ме­на и чи­ње­ни­ца, то је, ко­нач­но, текст пи­сан та­ко да сам се­бе ис­так­не, стил­ски обе­ле­жен, про­чи­шћен и бо­гат. То је окре­та­ње ка стај­ним тач­ка­ма оп­ште ду­хов­не исто­ри­је, чи­ји су пиг­мен­ти уте­ме­љи­ва­чи и по­кре­та­чи. То је уз­но­ше­ње се­бе у ло­ги­ку кул­тур­но­и­сто­риј­ских исти­на, у ко­ји­ма по­сто­ји­мо са­мо ако се у њих уло­жи­мо. То је отво­ре­но кре­та­ње ка ци­љу, са отво­ре­ним при­зи­ва­њем бес­кра­ја, хра­бро у да­ни­ма све­оп­ште ра­ци­о­на­ли­за­ци­је. То је, ка­ко ка­же Јо­ван Пеј­чић, удах­њи­ва­ње жи­во­та тек­сту, та­ко што га чи­ни­мо Из­во­ром.
И све ово сто­га што ни­је мо­гу­ће про­ћи по­ред раз­ми­шља­ња о би­бли­о­те­ци и би­бли­о­те­кар­ству, а не оглед­ну­ти се и у оно­ме у че­му се та­ква раз­ми­шља­ња, бу­ду­ћи у Де­лу, по при­ро­ди укла­па­ју. Али и за­то што је до­бро и пло­до­твор­но из лич­но­сти ко­ја је­сте та­ква ка­кву сам опи­сао, са­мо­стал­на и са­мо­стој­на, по­све­ће­на де­лу и оп­штем сми­слу, уз­не­ми­ри­ти иде­ју или иде­је о би­бли­о­те­ци, под­се­ти­ти на ста­ња пре­ли­ва­ња и од­но­ше­ња. Упи­тао сам се ов­де, на јед­ном ме­сту, да ли је мо­жда из­вор све­му пи­са­њу у не­ким ви­шим ства­ри­ма: мо­жда је пи­са­ње о књи­жев­но­сти, ре­ци­мо, баш то, али ми­слим да је уте­шно за би­бли­о­те­кар­ство пре­по­зна­ти исти­ну у оно­ме – да је од све­га по­себ­ног и по­је­ди­ног ви­ше њи­хо­во ме­ђу­соб­но до­ди­ри­ва­ње, са­од­но­ше­ње.
Тра­гич­ни бро­до­лом ко­ји мо­же да до­жи­ви во­ља за са­вр­ше­ним на те­ре­ни­ма ни­ске ствар­но­сти мо­же се ме­ња­ти упи­то­мља­ва­њем – би­бли­о­те­ке тре­ба отво­ри­ти, сто­га, за раз­ли­чи­та ми­шље­ња, и по­сма­тра­ти их што ши­ре и што ду­бље. Пи­са­ти тре­ба о би­бли­о­те­ка­ма што ши­ре и што ду­бље. И не би тре­ба­ло од­стра­њи­ва­ти та­кве лич­но­сти, по­све­ће­не не­го­ва­њу из­у­зет­ног – јед­но по­ред дру­гог мо­же да по­сто­ји, јед­но по­ред дру­гог мо­же да жи­ви. На­мер­но сам у са­мом на­сло­ву по­ме­нуо јед­ну ду­бо­ку син­таг­му Раст­ка Пе­тро­ви­ћа – тре­ба у би­бли­о­те­ка­ма, и у ми­сли­ма о њи­ма, и у ми­сли­ма оних ко­ји их чи­не деј­стве­ним, чу­ва­ти на­слут си­ла не­мер­љи­вих, јер он и опо­ми­ње и да­ру­је.


________


Литература
Блуменберг, Ханс, Брига иде преко реке, ПЛАТΩ, Београд, 2004.
Девкова, Светла, “Послания на руските религиозни мислители”, У: Трудове на Колежа на библиотекозвание и информационни технологии, том 2, ИздателствоWINI 1837, София, 2003.
Интелектуална слобода и савремене библиотеке: зборник радова са међународног научног скупа одржаног у Београду од 25. до 27. септембра 2003. године, Филолошки факултет Универзитета у Београду / Народна библиотека Србије / Библиотекарско друштво Србије, Београд, 2004, 45–57.
Миленковић, Горан, “Теорија библиотекарства, економија смисла, досезање бездана”, Бележ­ни­ца (Бор), 11 (2004), стр. 7–10.
Пејчић, Јован, Заснови Глигорија Возаровића, Дентал, Београд, 1995.
Пејчић, Јован, Култура и памћење: Београд у историји и литератури, Стубови културе, Београд, 1998.
Пејчић, Јован, Знамења и знаци, Апостроф, Београд, 2000.
Пејчић, Јован, Профил и длан: појмови / поимања, ПЛАТΩ, Београд, 2003.
Петрова, Наталија Андрејевна, “Николај Фјодорович Фјодоров о књизи, библиотекару и библиотеци”, Савремена библиотека (Крушевац), 18 (2002), стр. 80–87.
Фјодоров, Николај, “Музеј, његов смисао и мисија”, Философија заједничког дела или васкрсење и васкрсавање: (избор из дела), Логос / Ортодос, Београд, 1994, 59–88.

Нема коментара:

Популарни постови

Библиотека ЗАВЕТИНЕ(1)

Библиотеке ЗАВЕТИНА

Библиотека АБВГ

АЛМАНАХ за живу традицију...