ПоРтАл

ПоРтАл
САЗВЕЖЂЕ З

петак, 18. децембар 2009.

Акција ЛАГУНЕ



„Ноћ књиге” у Београду


Под слоганом „Буд(н)и уз књигу”, издавачка кућа „Лагуна” и књижарски ланац „Делфи”, под покровитељством Секретаријата за културу Скупштине града Београда, први пут организују „Ноћ књиге”. Данас, од 18 до 24 сата, на четири локације у граду: у Булевару краља Александра 146, у СКЦ-у, Краља Милана 4, на Теразијама 38 и у Македонској 12, биће одржан фестивал књиге који ће, поред куповине по изузетним условима, понудити и друге занимљиве садржаје.
Поред избора више од 50.000 наслова, купци ће имати прилику да уживају у дегустацији вина, чоколаде, кафе и чајева, да се друже са омиљеним писцима и купе издања са попустом и до 70 одсто.
– „Ноћ књиге” има за циљ да популаризује књигу и читање, а у томе ће нам помоћи водитељи програма Иван Зељковић, Марија Килибарда и Воја Недељковић. Приус, хибридно возило, развозиће купце од књижаре до књижаре. Првих 50 купаца који сакупе рачуне из све четири књижаре и дођу 30. децембра, од 13 до 17 часова, добиће специјалне поклон пакете које ће им уручити Деда-Мраз, кажу у „Лагуни”.
У књижари, у Булевару краља Александра 146, од 20 до 22 сата, у току „Ноћи књиге”, гости ће бити ексклузивни писци „Лагуне” Миомир Петровић, Ивана Михић, Игор Маројевић, Душан Величковић, Урош Петровић, Љубица Арсић, Душан Микља, Звонко Карановић, Ивана Кузмановић и други. Програм у овој књижари водиће Иван Зељковић.



--------------------------------------------------------------------------
Дружење са писцима
У књижари 7 СКЦ, у Улици краља Милана 4, гост домаћин бићеВоја Недељковић, а са купцима ће се дружити глумац Бранислав Трифуновић и режисер Дарко Лунгулов, поводом објављивања ДВД-а „Тамо и овде”, затим писци Горица Нешовић, Мирјана Ђурђевић, Александар Гаталица, Маша Ребић, Мирјана Бобић-Мојсиловић... сликари Урош Ђурић и Јелена Јелача. У књижари 1 Лагуна, уМакедонској 12, биће промотивни попусти на најактуелнија издања до 50 одсто и уз сваку куповину поклон, у књижари 6 (Теразије 38) гост домаћин биће Марија Килибарда.
М. В.
[објављено: у Политици, 18/12/2009]

пошаљите коментар погледајте коментаре (1)
Повезани текстови

понедељак, 5. октобар 2009.

Авенија Америка



Изгубљени у књигама


Како је протекао сусрет између писаца и читалаца на националном литерарном вашару, између Беле куће и Капитол хила
Осмогодишња традиција коју је установила Лора Буш: фестивал књиге у Вашингтону (Фото М. Мишић)
Од нашег сталног дописникаВашингтон – Субота је осванула тмурна, прогнозери су саветовали да се понесу кишобрани, али то ипак није обесхрабрило око 130.000 људи да се упуте ка „Националном молу”, великом парку у срцу Вашингтона, између Капитол хила и обелиска у спомен Џорџу Вашингтону, у непосредном суседству Беле куће.
Велика зелена површина у облику узаног правоугаоника од око 125 хектара, на чијим ободима су здања неколико најзначајнијих музеја и галерија Америке, која иначе годишње истрпи чак 25 милиона посетилаца, овога пута је била посебно уређена. Попунило ју је 11 павиљона са белим куполама, специјалних шатора са отвореним страницама, довољно пространим да се испод сваког смести неколико стотина људи.
То је био прошлонедељни амбијент Националног фестивала књиге, једнодневног вашара штампане речи у ери технологије, без које се иначе ни овом приликом није могло.
Фестивал је релативно нов – установила га је 2001. тадашња прва дама Лора Буш. Организатор је Конгресна библиотека, а улогу почасних домаћина од Бушових преузели су Барак и Мишел Обама. Они, међутим, нису одржали обичај претходника да у Белој кући приреде пријем за учеснике.
Запутивши се на на Мол, очекивао сам да видим тезге са камарама књига које се продају уз велики попуст, али тамо није било ничега од тога. Оно што сам затекао јесте додуше била нека врста вашара, али другачије врсте.
Национални фестивал књиге пре свега је сусрет писаца и читалаца. Овога пута позвано је, и сви су се, наравно, одазвали, више од 70 аутора, од најпознатијих, као што су Џон Гришам, Џоди Пиколт, Лоис Ловри, Пола Дин, Џемс Петерсон – до оних који су на себе скренули пажњу првом књигом, пишу само за младе, жанровских специјалиста и других.
Сваки павиљон је био посвећен једној теми или жанру. Догађај је званично инаугурисан доделом фестивалске награде за креативност, која је овога пута припала Џону Гришаму, испод свода највећег павиљона, названог „Белетристика и фантазија”, у којем је том приликом била заузета свака од укупно 850 столица.
Испуњен је био и нешто мањи павиљон посвећен историји у којем је ауторка Анет Гордон Рид одговарала на питања о својој новој књизи, „Хемингси из из Монтичела”, где прича нову причу о породици Сали Хемингс, црнкињи са којом је Томас Џеферсон, трећи председник Америке, био у вези. Гордон Рид је иначе већ написала једну књигу о овој теми, док у новој у још оштрији фокус ставља једну од највећих иронија америчке историје – чињеницу да је Џеферсон породицу своје љубавнице држао као робове, док је истовремено писао чувену „Декларацију о независности” у којој се величају идеали слободе и једнакости.
Оно што ме је на овом фестивалу највише импресионирало – то су били дуги и дисциплиновани редови. Многи су дошли и пре него што је догађај званично почео, да би били међу првима који ће обезбедити аутограм свог омиљеног писца. Посебно упорни – и на крају веома радосни – били су млади, после руковања са аутором чије су књиге прочитали.
Редова је било и за поклоне – торбе, мајице и постере – али је владао савршен ред. Стао сам у један испред специјалног камиона, покретне изложбе, који промовише дигиталне књиге, технологије која постепено, али овде изгледа неумитно, потискује Гутенберга.
Унутра посетилац има прилику да се на једном од многих компјутера упозна са дигиталном библиотеком. Са чланском картом било које библиотеке у Америци, довољно је „улоговати се” и инстант почети читање било које дигитализоване књиге, којих је све више. Овде се већ усталио обичај да се паралелно са изласком из штампе нове књиге, или нешто касније, појављује и њена дигитална верзија, док је на тржишту већ неколико верзија „ридера”, уз могућност да се књига смести и у меморију неког од „паметних” мобилних телефона.
У камиону „дигиталне библиотеке” на видном месту је занимљив податак – да више Американаца годишње посети неку библиотеку него биоскоп! Америчка индустрија књига није, дакле, у кризи.
Није, упркос томе што је, по званичној статистици, прошле године, укупан број објављених наслова, у односу на 2007, опао за 3,2 одсто: у 2008. објављено је само 275.232 нова наслова, што је по једна нова књига готово сваког сата!
Од тога 47.541 новообјављена књига је из категорије белетристике за одрасле. Деца и омладина добили су да бирају између 29.541 наслова. Чак 24.423 нове књиге за предмет је имало друштвене или економске теме, 16.847 се бавило религијом, а науком 13.555.
Кад се број наслова помножи са тиражима, то је више од четири милијарде примерака нових књига сваке године! Од тога се прода три милијарде, да би се у касе више од 80.000 америчких издавача слило безмало 30 милијарди долара – што је, поређења ради, више од половине бруто националног производа Србије.
Нису ли Американци, дословно, изгубљени у књигама?

Милан Мишић

[објављено: у Политици, 03/10/2009]

среда, 4. март 2009.

ЛИТЕРАРНИ КОНКУРС / поводом 50 година постојања Школе на Јовановој пијаци










РАДОВИ УЧЕНИКА
(изабрани на конкурсу ОШ Михаило Петровић-Алас, Београд, Јованова 22,
расписаном поводом обележавања педестогодишњице школе)






МЛАЂИ УЗРАСТИ

I. награда – Немања Адамовић III3
II. награда – Ана Ђолић IV3
Милица Живковић IV3
III. награда – Милош Тодоровић IV4
Јован Весић III2
СПЕЦИЈАЛНА НАГРАДА – Милица Илић


СТАРИЈИ УЗРАСТИ

I. награда – Јанко Веселиновић VII1
II. награда – Милица Марковић VII1
III. награда – Јована Радојевић V4


___________________

НАША ШКОЛА

У мојој школи
Пре пола века
Ђаци су били
Моји бака и дека.

Од првог звона
До данашњег дана
Школска врата
Нису затварана.

Кроз њих је прошла
Армија ђака
Од данашњих првака
Па до педесетседмогодишњака.

Моја је школа
За пола века
Носила имена, као сећање
На два човека.

Први беше Пера
Звани Ага, а
Када је наишао неки нови талас,
Школа доби име
По Петровић Михаилу,
Званом Мика Алас

Данас, ми, другари
Ђаци трећег три,
Поносни смо што смо
Мали Аласи.

Са нашом Ружом,
Нашим капетаном
Пловимо кроз знање
Ко брод океаном.

Школа нам је лађа,
А оцене таласи.
Ружин осмех, то је Сунце,
Ми смо њени Аласи!

Немања Адамовић III3

МОЈА ШКОЛА

Свако има неки кутак среће,
Где га нико повредити неће.
За мене је то моја школа,
Тамо никад нема бола.

Сакријем се у свет песме,
У музику где се певат сме,
Или се играм бројевима
И „мучим“ математичким скуповима.

Некад ми мисли одлутају у машту,
И замишљам школу као чудну башту.
То после на папир пренесем,
Па четкицом и бојом идеју нанесем.

А на одмору дечија граја се чује,
Тамо никад нико не самује.
Делим ужину са друговима,
Били они прваци или моји вршњаци.

Ето зато ја у школи тражим срећу,
И знам да је никад заборавити нећу.
И кад одрастем и у неке нове школе пођем,
Пожелећу овде изнова да дођем.

Ана Ђолић IV3


МОЈА ШКОЛА

Где сазревамо и одрастамо?
Где прву љубав проналазимо?
Где то тајне шапућемо
И због њих црвенимо?

Питање је лако,
Погодити га може свако.
То је наша друга кућа
Наша кућа свемогућа.

Учи нас понашању
И логичком схватању.
Да бројеве множимо
То је сада лако
И текстове да чита
Уме свако.

Моја школа, лепа, бајна
Увек чиста, увек сјајна.
Учи нас да праштамо
И доброту ценимо.

У њој несташлуке правимо
И због њих испаштамо.
Друге понекад задиркујемо,
Али зато морамо
И прекоре да истрпимо.

Моју школу обожавам
И са осмехом по њој трчкарам.
Волим је к`о своју кућу,
Моју школу свемогућу.

Милица Живковић IV3


МОЈА ШКОЛА

Испод Вуковог и Доситејевог музеја,
Дечја граја у сред града
Уноси радост кроз прозоре зграда.

Мика Алас професор је био
Своје ђаке математици је учио.

Знање се стиче свакога часа.
Речи и бројеви остају у главама,
А неке мисли иду са ластама.

У мојој школи љубав је права,
Другарство тече к`о река Сава.

Милош Тодоровић IV4


ШКОЛА

У школи се налазе
Многи вредни ђаци
У клупама седе
К`о прави учењаци.

У свакој школи има
Несташних дечака
Желе да се реше
Логичког задатка.

Има пуно књига
Свака ђачка торба
Против именица и заменица
Велика је борба.

Множење, дељење
И други задаци
С тим се стално друже
Многи вредни ђаци.

Против тешких обавеза
Сваки се ђак буни,
Ал` кад школу завршимо
Бићемо знања пуни.

Јован Весић III2


МОЈА ШКОЛА


У Господар Јовановој
У броју 22
Под кестеном,
Преко пута великих зграда,
Живи једна школа
Увек млада.

Господар Јевремовом,
Вишњићевом
И Краља Петра,
Склоњена од ветра,
Великог гласа,
Оденута именом
Михаила Петровића Аласа.
Та моја школа
Као чаја скромна шоља,
Обична и скромна споља,
Унутра - топао дом!

Јесенима под кестеном,
У њој поносној
Знање зри
Поздрав школи
Од Милице Илић
Из

Милица Илић III3


МОЈА ШКОЛА - МОЈ СВЕТ


Када сам дошао у моју школу, она је тада имала четрдесет и три године. Ја само седам. Исто толико година смо заједно. Она је напунила пола века,а ја тек закорачио у свет.
Захваљујући њој, открио сам многа знања. До тада нисам знао ни слова да постоје. Пењао сам се степеник по степеник. Полако сам савладавао препреке и заволео школу. У мени су се ређала осећања која сам исказивао линијама и бојама, проблеми које сам решавао формулама, слике које сам изражавао речима... Понекад врло успешно, а понекад и за четворку, признајем и за понеку тројку. Па, и овако су све оцене за ђаке,а могу се и поправити. Било је тренутака када сам једва чекао да звони и када бих се великом одмору јако обрадовао. Тада су најлепша дружења, мада волим и она после часова када одемо на „жичару“ и препричавамо догађаје са наставе. Водили смо и озбиљније разговоре.
Школа ме је постепено освајала. Увлачила се у мој живот и постала стварност. Лепша од обичне стварности. Нисам дуго лутао и на време сам открио да је школа пут од незнања ка знању. Тако смо се зближили.
Идуће године опростићу се од „аласоваца“. Сваки растанак је тужан. Али, ја ово писање не желим тако да завршим, Јер разум је пронашао разлоге које је срце прихватило.

Јанко Веселиновић VII1


МОЈА ШКОЛА - МОЈ СВЕТ

Моја школа, мој свет
За радост, учење и смех,
Моја школа, мој лет
Кроз врата знања и цео свет.

Школа нас све звоном зове,
На учење и дружење, лекције нове!

Час сам у Африци,
Час сам нања од микроба,
Час мерим колика ми је
Површина ромба!

Моја школа прави је друг,
К`о славују зелени луг.
МОја школа, мој свет,
Најлепши до знања лет!

Милица Марковић VII1


МОЈА ШКОЛА НЕ МОЖЕ ОСТАРИТИ

Основна школа „Михаило Петровић Алас“налази се у најлепшем делу Београда. То је школа у којој сам ја ученик петог разреда.
Ових дана моја школа је слављеник. Слави педесети рођендан. Неко би рекао да је то много година и да је школа стара. Не, није. Моја школа не може остарити. Колико год година да постоји, она није стара. Она увек одзвања од дечијег смеха и граје. У школском дворишту ври као у кошници. Сваке године у мојој школи је осам генерација деце.
У школи се уче прва слова, стичу нова знања. Стичу се прави другови. Дођеш као првачић, а одеш као тинејџер са пуно знања. Поред добрих другова, у школи стекнеш и два најбоља пријатеља, учитељицу и разредног сарешину.Они су нам као родитељи. Ту су да нас науче, заштите, дају прави савет. Сваком детету школа је као други дом.
Сваке године, у мају, одлази једна генерација са пуним кофером знања. Али, сваког првог септембра долази нова генерација, првачићи. Зато моја школа не може никад остарити.

Јована Радојевић V4
Фотографије ученика ОШ Михаило Петровић Алас.
Из Албума слика наставнице М. Кашерић

уторак, 3. март 2009.

Окончано писање прве монографије о Школи на Јовановој пијаци у Београду


На Калемегдану, у суседству. Три наставнице данашње генерације наставника, у предаху. Мира, Јеца и Ана. Фото Албум М. Кашерић
КАО ПРЕВАСХОДНИ ИЗВОР : Летопис школе

Како и чиме отпочети веродостојно сведочење о пола века постојања школе на Јовановој пијаци? Да ли ослањањем на сећање, често непоуздано, или на документа, која нису најчешће сачувана, или их има мало? Већина наставника прве генерације школе, колико знамо, није у животу. Писаних монографија о школи нема; ово ће бити прва. Како написати ову књигу? Знали смо од почетка да неће бити написана руком једног човека, него да ће бити писана и оживљавана, као свирање на клавиру са осам руку. Требало нам је времена да напишемо прве реченице такве једне књиге, и започели смо је читајући Реч писца летописа:
Иако је ово прва година рада наше школе, овај рад је био многостран и богат садржајем, што је све овим летописом требало обухватити. Трудила сам се да удовољим овом захтеву и поред тешкоћа које сам имала око прикупљања података и материјала. Желела сам да дам што потпунију слику једногодишњег рада и живота наше школе, те зато има у летопису много илустрација које допуњују текст.
Надам се да ће будућем писцу летописа овај рад бити лакши, уколико евиденција рада и живота школе буде хронолошки сређена, а он само треба да региструје збивања и догађаје.

Београд
5 јула 1960 године Татјана Панић, учитељица
Основне школе «Перо Поповић-Ага»

Према Првом поглављу ЛЕТОПИСА основне школе «Перо Поповић Ага». књ. I., данашња «осморазредна основна школа на Јовановој пијаци основана је школске 1959-60 године и отпочела је са радом у условима ступања на снагуи спровођења нове реформе школства. Реформа је поставила низ коренитих промена, како у наставном процесу, тако и у васпитним циљевима и задацима. Тешкоће су се испољавале у новом начину наставног рада обзиром да је наставнички кадар већ имао један стари класични метод, који је требало делимично мењати и допуњавати. Недостатак нових уџбеника – у складу са реформом – као и сакупљање деце из разних школа, у многоме су отежавали рад.
Из свега овог излази да је наша школа стајала пред тешкоћама и проблемима које је још у првој години свога постојања морала да преброди. Другим речима целокупан рад мање више био је експерименталан, па ипак плодан и успешан, што ће се доцније кроз ову хронику регистровати.
Школа се налази на територији Народног одбора Општине Стари Град, на једној од већих и густо насељених београдских општина. Због недовољног броја школа ове врсте, Општина је била принуђена да зида и отвори новце. Једна од тих нових школа је и наша школа на Јовановој пијаци.Она је примила децу и растеретила школе: «Ђорђе Јовановић», «Јанко Веселиновић», «Браћа Рибар», «Жарко Зрењанин» и «Вук Карфаџић».
Данашњи реон школе чине улице: Змај Јовина (обе стране) од Страхинића Бана до Браће Југовића; парна страна улице Браће Југовића; сквер Струдентски трг до улице Змаја од Ноћаја; део улице 7 јула (парна страна); Господар Јевремова (непарна страна); Тадеуша Кошћушког (обе стране) до улице Страхинића Бана.
У овој школској години примљено је око 790 ученика свих разреда, јер се стало на становиште да ученике завршног разреда не треба пресељавати, како се не би реметио њихов наставни рад. Досељавањем из Београда и унутрашњости повећао се број ученика, те их је на завршетку године било у школи 950...»
Овај језик првог летописца је бирократски, архаичан, таксативан. Чудно, у првом поглављу летописа се не каже изричито ни на једном месту да је школа на Јовановој пијаци подигнута крај Вуковог и Доситејевог музеја, тј. некадашње Велике школе, из које је израстао београдски Универзитет. Као да се то подразумева да је школа на Јовановој пијаци први и једини северни сусед Велике школе...

У школи се чува ЛЕТОПИС основне школе «Перо Поповић-Ага» I -II.
Формат летописа је 41 цм х 30 цм. Корице летописа су црвене, пластифициране. Корице и формат оба тома идентични су. Пагинирана су оба тома. Пагинације првог и другог тома се разликују. У првом тому пагиниране су странице. Први том садржи 600 пагинираних страница и покрива временски период 1959 – 1976. година. Овај том има празних страница: 556-600.
Други том има 300 пагинираних листова. Очигледно је да су оба тома летописа купљена и укоричена у исто време и, ево, издржали су скоро 50 година. Чувају се у Библиотеци школе, као рукописна, ретка књига.
Други том Летописа почиње школском 1977/78. годином. Летопис је вођен редовно до 1980. године.Листови 45-62 су празни. Затим долази летопис школске 1982/83. године.Све до 1986. године. Затим поново долазе празни листови: 128 – 148. Истргунти су листови 129 – 132. Од листа 149, па на даље тече школска година 1988/89. Теку наредне школске године. Све до 213 листа. Одатле до краја, други том је празан 214 – 300.

Летопис је започет и вођен према шаблону или «мустри» првог летописца, учитељице Татјане Панић. Када се одступало од првобитне шеме компоновања летописа, то је штетило и прошлости и будућности. Али је највише штетило једном добром принципу неговања и очувања сећања, које би било сигурније и имало подршку чињеница. Фотографије често речито говоре и могу бити врстан подсетник. Истраживач суочен са споменутим празнинама у летопису мора бити упућен и на друге, секундарније изворе, сећања појединаца и сведочанства.
Летопис садржи следећа потпоглавља, назовимо их рубрике: Оснивање школе, Зидање школске зграде, План зграде, Унутрашњост школске зграде, Први наставнички колегијум, Наставници, Помоћно особље, Бројно стање ученика, Почетак школског рада, Први школски одбор, Наставничко веће, Рад разредних већа и стручних актива, Рад у комисијама, Рад са родитељима, Рад са пионирима, Ваншколске активности ученика, Пионири у речи и слици (фотографије), Физичко и здравствено васпитање, Школска радионица, Рад у обданишту, Млечна кухиња, Сарадња са друштвеним организацијама, Штампа о нама (избор чланака), Гости школе, Из годишњег извештаја, Реч писца летописа. Структура тако замишљеног компоновања летописа није се много променила током година. Временом су додаване нове рубрике: Библиотека, Отишли из школе, Дошли у школу, Дипломе, Екскурзије излети изложбе и остале манифестације, Рад психолошке службе, Ђачка задруга, али у суштини, знатнијих одступања од првобитне шеме није било, осим последњих година...




(М. Л.)




Ово одломак је преузет из прве монографије о Школи на Јовановој пијаци, чији су делови у настајању овде већ били публиковани, одломак из завршне верзије рукописа, који се ових дана убрзано припрема за штампу, идући у сусрет обележавању педесетогодишњице школе.

понедељак, 2. март 2009.

29. 12. 2008. / Мирослав Тодоровић

Песник М. Тодоровић са својом дружбеницом


29.12. 2008.


Ћутиш и сам питање из тишине
Кажеш
Овде сам са својим речима
Ал светлост је
камен понад списа
Зна молитву песме и сам песма

Толико је тишине у свему Ове речи памте пламен
Вековима живим у тој причи
О ћутање свих језика
Вавилон је прах
У жубору мојих стихова

уторак, 24. фебруар 2009.

Рођендан Аласових ракова


Библиотека ОШ Михаило Петровић-Алас у Београду. Фотографија Гордане Стевановић, јун 2008. године. Понекад, после часова, библиотека постане на кратко прибежиште "ракова", који своје рођендане обележе сваке године на присан начин.

Популарни постови