Принц Ђорђе

Принц Ђорђе
Њ.К.В. Краљевић Ђорђе Карађорђевић

Алманах СУЗ

Алманах СУЗ
Сајт посвећен Михаилу Петровићу Аласу

Телеграми и писма Damianovitcha

Телеграми и писма Damianovitcha
Преписка Краљевића Ђорђа Карађорђевића и прогесора Михаила Петровића

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

понедељак, 02. март 2009.

29. 12. 2008. / Мирослав Тодоровић

Песник М. Тодоровић са својом дружбеницом


29.12. 2008.


Ћутиш и сам питање из тишине
Кажеш
Овде сам са својим речима
Ал светлост је
камен понад списа
Зна молитву песме и сам песма

Толико је тишине у свему Ове речи памте пламен
Вековима живим у тој причи
О ћутање свих језика
Вавилон је прах
У жубору мојих стихова свиће

С ДРУГЕ СТРАНЕ ПЕСМЕ

По ко зна који пут пребирам по листовима. Сређујем, прецртавам, преписујем, бришем, трагам, цепам, по ко зна који пут...Видим, на папиру зачео се стих, пламичак палацне, угаси се, још мало светлуца, утихне. Па, поново, пребирам по листовима... Реченица без тачке. Кренуо сам на пут, на по пута стао, изгубио мисао, никако да се сетим, тако и ова незавршена стих реченица...
И данас пребирам по фасциклама. Рашчишћавам, овај фрагмент је избледео, осушила се стабљика на сунцу, није издржала летње жеге, строфа пресушила, само линије слова по пустој белини...мотре. Ишчекују. Гледам, покушавам да одгонетнем властиту поруку узаман остављену.
Овај пасус, ове речи - семенке исклијале, хоће ли листати, израсти, хоћи ли се у песми о томе вијорити. По белини папира расута слова...Стрепим ишчекујем...
С друге стране овог рукописа лекарски извештај Ултразвучна дијагностика.
Опомињу речи мртвог језика, речи без сенки, миришу на болницу, између њих видим лелујаве сенке, чују се неки гласови, виде забринута лица. Истина скрита у речима мртвог језика без гласа опомиње. Казује погледом. Дијагноза , бројке које не хају за поезију исписану с друге стране листа по чијој белини, као по снежном беспућу, трагам за речима. У реченицама с друге стране ја бежим од истине речи мртвог језика. Знам
Спас је близу и далеко
Као дрво своме корену које никад не види*

Сада, док пребирам по речима живих, видим да све је мање песничког у животу, и видим како све ове речи, ова слова, попут врана са снежне пољане гракћући одлећу и нестају у магли зимског пејзажа. Стишао се сјај некдашњих стихова што бејаху на путу песме.
Као бродоломник сам, на домак копна, у чијем погледу оста само сенка хриди у сјају таласа који га га криком сјаја прекри.
Видео сам дах вечности у листу што пада. Проналазим позно, ево, тај лист упресован у књизи коју прелиставам. Слушам ветрове са његових боја, већ су песма, чујем је у сну речи које пребирам и по ко зна који пут прецртавам...Поново, по ко зна који пут...

Мирослав Тодоровић**

6. 02. 2008.
___

* Ј. Амихај

** БИО-БИБЛИОГРАФСКА БЕЛЕШКА

Мирослав Тодоровић (Трешњевица, Ариље, 1946), књижевник.
Живи у Нишу (Жртава фашизма 21/7) и селу Трешњевици.
У књижевности се јавља шездесетих година минулог века. Дакле , скоро пола столећа Мирослав Тодоровић „изван матице књижевног живота, без подршке официјелне критике“ ствара поезију високих уметничких вредности. Један је из реда најзначајнијих писаца који живе и стварају у унутрашњости. Он властитим примером потврђује да се права литература ствара изван „халабуке похвале и миља“ (Пушкин), и да је време, једини и неумитни судија, на страни истинске литературе и њених универзалних истина.
Тодоровићев опус чине 16. објављених књига поезије (Спис ве­д­ри­не (Градина , Ниш, 1978), Испис та­ме (Просвета, Ниш, 1990), Летеће ба­ра­ке, теренци и њи`ове душе (Про­све­та, Ниш, 1990), Судњи час (Кра­јин­ски књижевни круг, Нота, Књажевац, 1990), Теренска свеска (БИГЗ, 1993), Испис таме 2 (Апо­с­т­роф, Београд, 1994), Сванућа (Деметра, Књажевац, 1994), Цр­но у боји (Српска књижевна задруга, Београд, 1994), По­то­ња верзија (Просвета, Ниш, 1997), Свети мученици (Просвета, Београд, 1998), Тамно и дубоко (Апостроф, Бео­град, 2002), Земаљско и небеско (МБ графика, Ниш, 2004), По­сле свега (Свен, Ниш, 2005), Спрам расутих звезда (НКЦ, Unus mundus 19-20-21-22 / 2006), и, СВЕН, Ниш, 2007) као и више песничких збирки расутих по нашим угледним листовима и часописима. Аутор је бројних есеја, више стотина књижевних приказа, мноштва поговора и предговора разним књижевним делима. Из тог мноштва објавио је избор критика У сенци Дамокловог мача,1. 2009. (Универзитет у Нишу, Учитељски факултет у Врању).
Стваралац је који на свој начин доприноси и деметрополизацији културе.
О Тодоровићевом књижевном делу су објављени бројни критички прикази, есеји и огледи из пера еминентних књижевних критичара, универзитетских професора, академика...Писали су: Михаило Игњатовић, Благоје Глозић, Недељко Богдановић, Мирољуб Стојановић, Иван В. Лалић, Слободан Ракитић, Срба Игњатовић, Томислав Мијовић, Миодраг Петровић, Васко Ивановић, Драгољуб Јекнић, Александар Ристовић, Сава Пенчић, Крстивоје Илић, Иванка Косанић, Драгиња Урошевић, Мирослав Лукић, Горан Максимовић, Милосав Буца Мирковић, Владимир Јагличић, Милутин Лујо Данојлић, Радомир Мићуновић, Жарко Ђуровић, Зоран Вучић, Радомир Виденовић Равид, Димитрије Никоајевић, бранко Брђанин Бајовић, Мићо Цвијетић, Милијан Деспотовић, Миодраг Мркић, Милутин Пашић, Власта Младеновић, Душан Стојковић, Љубомир Ћорилић...
Они, без сумње, Тодоровићево дело сврставају у сам врх песништва српског језика. Тодоровићева поезија је превођена на више језика и заступљена је у домаћим и страним антологијама, часописима и интернет издањима.
Есејиста Миодраг Мркић је објавио три књиге огледа о Тодоровићевој поезији (Љупка језа пролазности пред вратима визије, 2006;У мрежи Потоње верзије, 2008; Три огледа о поезији Мирослава Тодоровића, 2009)
У савремену српску књижевност Тодоровић је унео теме стварног , теренског живота, у којима се препознају слике једног времена у чијим се садржајима сплићу судбиски мотиви овог народа.
„Тодоровић прецизно бележи документарне детаље и чињенице , готово да „преписује“ стварност и зналачки је преводи на језик поезије“. (Ракитић)
У поводу књиге „Летеће бараке, теренци и њи’ове душе“ Васко Ивановић је написао: „Ево неко доба, као да се многи, многи наши људи, народ читав придружује Мирославу, тражећи живот. Изгубили га успут а не знају хоће ли га наћи.“
„Онај који узима његову књигу у руке, мора бити свестан да се хвата у коштац са песничким изазовом необичног типа са којима Тодоровић потврђује и учвршћује своје посебно завидно, додајмо и трајно место у савременој српској поезији“. (Сава Пенчић)
„Иако у свом опусу има опеван свет „теренаца“, рада демистификованог као својеврсно отуђење уз које иде одговарајући начин живота (све супротно некдањим идеолошким обландама и прокаламацијама о ослобођеноме раду трудбеника-самоуправљача ), што је по себи био храбар мотивски искорак, као и понирања у афричко поднебље, уз распознавање универзалног у окриљу „примитивне културе“ или, пак, низ песама надахнутих природом, одабраним крајоликом. Мирослав Тодоровић је у основи најпреданији модерни песник Апокалипсе. Посведочујући високе квалитете Тодоровићевог певања ПОТОЊА ВЕРЗИЈА нам то изнова, оригинално и делотворно поотврђује“. (Срба Игњатовић)
„Сигуран сам да постоје доказни паралелограми и оверавам крунски тикет уметничке кладионице који песника Мирослава Тодоровића видим у јату песничких достојанственика (мада га чланови жиријиних кланова нису препознали!?) – Десимира Благојевића, Бранка Миљковића, Љубомира Симовића...
Ова реченица која се тонира над свим његовим досадашњим књигама – посебно је карактеристична за песмозбирку СПРАМ РАСУТИХ ЗВЕЗДА, која је врло особена, драматски испевана и естетски изазовна.
Тодоровић већ четири дуге и тешке деценије свог (у песничком миљеу прогнаничког) живота истрајава у испосничком и покајном подвижавању чистећи свој Логос и своју песму од трулежи које за песму нису, и од буке и беса за које песма не мари - по географским ентитетима и завичајним жестоким самотама које песму творе. Овакве висински искристалисане књиге не промовишу се ни сваке године, ни сваке деценије. У овом отвореном поступку високи суд лирско-мисаоних и колоритних детерминанти оправдава естетски праведнички приступ и посвећење.“ (Радомир Виденовић Равид)
„Пропламсај чисте генијалности је стих из ПОТОЊЕ ВЕРЗИЈЕ У туђем се будиш сну. О овом стиху би се могла написати студија. Асоцијације се гранају на све стране, али мислим да је најбоље да га оставимо без накнадних коментара, да као дијамант достојанствено и отмено светлуца“. (Добрило Ненадић)

Нема коментара:

Популарни постови

Библиотека ЗАВЕТИНЕ(1)

Библиотеке ЗАВЕТИНА

Библиотека АБВГ

АЛМАНАХ за живу традицију...