Принц Ђорђе

Принц Ђорђе
Њ.К.В. Краљевић Ђорђе Карађорђевић

Алманах СУЗ

Алманах СУЗ
Сајт посвећен Михаилу Петровићу Аласу

Телеграми и писма Damianovitcha

Телеграми и писма Damianovitcha
Преписка Краљевића Ђорђа Карађорђевића и прогесора Михаила Петровића

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

среда, 04. март 2009.

ЛИТЕРАРНИ КОНКУРС / поводом 50 година постојања Школе на Јовановој пијаци










РАДОВИ УЧЕНИКА
(изабрани на конкурсу ОШ Михаило Петровић-Алас, Београд, Јованова 22,
расписаном поводом обележавања педестогодишњице школе)






МЛАЂИ УЗРАСТИ

I. награда – Немања Адамовић III3
II. награда – Ана Ђолић IV3
Милица Живковић IV3
III. награда – Милош Тодоровић IV4
Јован Весић III2
СПЕЦИЈАЛНА НАГРАДА – Милица Илић


СТАРИЈИ УЗРАСТИ

I. награда – Јанко Веселиновић VII1
II. награда – Милица Марковић VII1
III. награда – Јована Радојевић V4


___________________

НАША ШКОЛА

У мојој школи
Пре пола века
Ђаци су били
Моји бака и дека.

Од првог звона
До данашњег дана
Школска врата
Нису затварана.

Кроз њих је прошла
Армија ђака
Од данашњих првака
Па до педесетседмогодишњака.

Моја је школа
За пола века
Носила имена, као сећање
На два човека.

Први беше Пера
Звани Ага, а
Када је наишао неки нови талас,
Школа доби име
По Петровић Михаилу,
Званом Мика Алас

Данас, ми, другари
Ђаци трећег три,
Поносни смо што смо
Мали Аласи.

Са нашом Ружом,
Нашим капетаном
Пловимо кроз знање
Ко брод океаном.

Школа нам је лађа,
А оцене таласи.
Ружин осмех, то је Сунце,
Ми смо њени Аласи!

Немања Адамовић III3

МОЈА ШКОЛА

Свако има неки кутак среће,
Где га нико повредити неће.
За мене је то моја школа,
Тамо никад нема бола.

Сакријем се у свет песме,
У музику где се певат сме,
Или се играм бројевима
И „мучим“ математичким скуповима.

Некад ми мисли одлутају у машту,
И замишљам школу као чудну башту.
То после на папир пренесем,
Па четкицом и бојом идеју нанесем.

А на одмору дечија граја се чује,
Тамо никад нико не самује.
Делим ужину са друговима,
Били они прваци или моји вршњаци.

Ето зато ја у школи тражим срећу,
И знам да је никад заборавити нећу.
И кад одрастем и у неке нове школе пођем,
Пожелећу овде изнова да дођем.

Ана Ђолић IV3


МОЈА ШКОЛА

Где сазревамо и одрастамо?
Где прву љубав проналазимо?
Где то тајне шапућемо
И због њих црвенимо?

Питање је лако,
Погодити га може свако.
То је наша друга кућа
Наша кућа свемогућа.

Учи нас понашању
И логичком схватању.
Да бројеве множимо
То је сада лако
И текстове да чита
Уме свако.

Моја школа, лепа, бајна
Увек чиста, увек сјајна.
Учи нас да праштамо
И доброту ценимо.

У њој несташлуке правимо
И због њих испаштамо.
Друге понекад задиркујемо,
Али зато морамо
И прекоре да истрпимо.

Моју школу обожавам
И са осмехом по њој трчкарам.
Волим је к`о своју кућу,
Моју школу свемогућу.

Милица Живковић IV3


МОЈА ШКОЛА

Испод Вуковог и Доситејевог музеја,
Дечја граја у сред града
Уноси радост кроз прозоре зграда.

Мика Алас професор је био
Своје ђаке математици је учио.

Знање се стиче свакога часа.
Речи и бројеви остају у главама,
А неке мисли иду са ластама.

У мојој школи љубав је права,
Другарство тече к`о река Сава.

Милош Тодоровић IV4


ШКОЛА

У школи се налазе
Многи вредни ђаци
У клупама седе
К`о прави учењаци.

У свакој школи има
Несташних дечака
Желе да се реше
Логичког задатка.

Има пуно књига
Свака ђачка торба
Против именица и заменица
Велика је борба.

Множење, дељење
И други задаци
С тим се стално друже
Многи вредни ђаци.

Против тешких обавеза
Сваки се ђак буни,
Ал` кад школу завршимо
Бићемо знања пуни.

Јован Весић III2


МОЈА ШКОЛА


У Господар Јовановој
У броју 22
Под кестеном,
Преко пута великих зграда,
Живи једна школа
Увек млада.

Господар Јевремовом,
Вишњићевом
И Краља Петра,
Склоњена од ветра,
Великог гласа,
Оденута именом
Михаила Петровића Аласа.
Та моја школа
Као чаја скромна шоља,
Обична и скромна споља,
Унутра - топао дом!

Јесенима под кестеном,
У њој поносној
Знање зри
Поздрав школи
Од Милице Илић
Из

Милица Илић III3


МОЈА ШКОЛА - МОЈ СВЕТ


Када сам дошао у моју школу, она је тада имала четрдесет и три године. Ја само седам. Исто толико година смо заједно. Она је напунила пола века,а ја тек закорачио у свет.
Захваљујући њој, открио сам многа знања. До тада нисам знао ни слова да постоје. Пењао сам се степеник по степеник. Полако сам савладавао препреке и заволео школу. У мени су се ређала осећања која сам исказивао линијама и бојама, проблеми које сам решавао формулама, слике које сам изражавао речима... Понекад врло успешно, а понекад и за четворку, признајем и за понеку тројку. Па, и овако су све оцене за ђаке,а могу се и поправити. Било је тренутака када сам једва чекао да звони и када бих се великом одмору јако обрадовао. Тада су најлепша дружења, мада волим и она после часова када одемо на „жичару“ и препричавамо догађаје са наставе. Водили смо и озбиљније разговоре.
Школа ме је постепено освајала. Увлачила се у мој живот и постала стварност. Лепша од обичне стварности. Нисам дуго лутао и на време сам открио да је школа пут од незнања ка знању. Тако смо се зближили.
Идуће године опростићу се од „аласоваца“. Сваки растанак је тужан. Али, ја ово писање не желим тако да завршим, Јер разум је пронашао разлоге које је срце прихватило.

Јанко Веселиновић VII1


МОЈА ШКОЛА - МОЈ СВЕТ

Моја школа, мој свет
За радост, учење и смех,
Моја школа, мој лет
Кроз врата знања и цео свет.

Школа нас све звоном зове,
На учење и дружење, лекције нове!

Час сам у Африци,
Час сам нања од микроба,
Час мерим колика ми је
Површина ромба!

Моја школа прави је друг,
К`о славују зелени луг.
МОја школа, мој свет,
Најлепши до знања лет!

Милица Марковић VII1


МОЈА ШКОЛА НЕ МОЖЕ ОСТАРИТИ

Основна школа „Михаило Петровић Алас“налази се у најлепшем делу Београда. То је школа у којој сам ја ученик петог разреда.
Ових дана моја школа је слављеник. Слави педесети рођендан. Неко би рекао да је то много година и да је школа стара. Не, није. Моја школа не може остарити. Колико год година да постоји, она није стара. Она увек одзвања од дечијег смеха и граје. У школском дворишту ври као у кошници. Сваке године у мојој школи је осам генерација деце.
У школи се уче прва слова, стичу нова знања. Стичу се прави другови. Дођеш као првачић, а одеш као тинејџер са пуно знања. Поред добрих другова, у школи стекнеш и два најбоља пријатеља, учитељицу и разредног сарешину.Они су нам као родитељи. Ту су да нас науче, заштите, дају прави савет. Сваком детету школа је као други дом.
Сваке године, у мају, одлази једна генерација са пуним кофером знања. Али, сваког првог септембра долази нова генерација, првачићи. Зато моја школа не може никад остарити.

Јована Радојевић V4
Фотографије ученика ОШ Михаило Петровић Алас.
Из Албума слика наставнице М. Кашерић

уторак, 03. март 2009.

Окончано писање прве монографије о Школи на Јовановој пијаци у Београду


На Калемегдану, у суседству. Три наставнице данашње генерације наставника, у предаху. Мира, Јеца и Ана. Фото Албум М. Кашерић
КАО ПРЕВАСХОДНИ ИЗВОР : Летопис школе

Како и чиме отпочети веродостојно сведочење о пола века постојања школе на Јовановој пијаци? Да ли ослањањем на сећање, често непоуздано, или на документа, која нису најчешће сачувана, или их има мало? Већина наставника прве генерације школе, колико знамо, није у животу. Писаних монографија о школи нема; ово ће бити прва. Како написати ову књигу? Знали смо од почетка да неће бити написана руком једног човека, него да ће бити писана и оживљавана, као свирање на клавиру са осам руку. Требало нам је времена да напишемо прве реченице такве једне књиге, и започели смо је читајући Реч писца летописа:
Иако је ово прва година рада наше школе, овај рад је био многостран и богат садржајем, што је све овим летописом требало обухватити. Трудила сам се да удовољим овом захтеву и поред тешкоћа које сам имала око прикупљања података и материјала. Желела сам да дам што потпунију слику једногодишњег рада и живота наше школе, те зато има у летопису много илустрација које допуњују текст.
Надам се да ће будућем писцу летописа овај рад бити лакши, уколико евиденција рада и живота школе буде хронолошки сређена, а он само треба да региструје збивања и догађаје.

Београд
5 јула 1960 године Татјана Панић, учитељица
Основне школе «Перо Поповић-Ага»

Према Првом поглављу ЛЕТОПИСА основне школе «Перо Поповић Ага». књ. I., данашња «осморазредна основна школа на Јовановој пијаци основана је школске 1959-60 године и отпочела је са радом у условима ступања на снагуи спровођења нове реформе школства. Реформа је поставила низ коренитих промена, како у наставном процесу, тако и у васпитним циљевима и задацима. Тешкоће су се испољавале у новом начину наставног рада обзиром да је наставнички кадар већ имао један стари класични метод, који је требало делимично мењати и допуњавати. Недостатак нових уџбеника – у складу са реформом – као и сакупљање деце из разних школа, у многоме су отежавали рад.
Из свега овог излази да је наша школа стајала пред тешкоћама и проблемима које је још у првој години свога постојања морала да преброди. Другим речима целокупан рад мање више био је експерименталан, па ипак плодан и успешан, што ће се доцније кроз ову хронику регистровати.
Школа се налази на територији Народног одбора Општине Стари Град, на једној од већих и густо насељених београдских општина. Због недовољног броја школа ове врсте, Општина је била принуђена да зида и отвори новце. Једна од тих нових школа је и наша школа на Јовановој пијаци.Она је примила децу и растеретила школе: «Ђорђе Јовановић», «Јанко Веселиновић», «Браћа Рибар», «Жарко Зрењанин» и «Вук Карфаџић».
Данашњи реон школе чине улице: Змај Јовина (обе стране) од Страхинића Бана до Браће Југовића; парна страна улице Браће Југовића; сквер Струдентски трг до улице Змаја од Ноћаја; део улице 7 јула (парна страна); Господар Јевремова (непарна страна); Тадеуша Кошћушког (обе стране) до улице Страхинића Бана.
У овој школској години примљено је око 790 ученика свих разреда, јер се стало на становиште да ученике завршног разреда не треба пресељавати, како се не би реметио њихов наставни рад. Досељавањем из Београда и унутрашњости повећао се број ученика, те их је на завршетку године било у школи 950...»
Овај језик првог летописца је бирократски, архаичан, таксативан. Чудно, у првом поглављу летописа се не каже изричито ни на једном месту да је школа на Јовановој пијаци подигнута крај Вуковог и Доситејевог музеја, тј. некадашње Велике школе, из које је израстао београдски Универзитет. Као да се то подразумева да је школа на Јовановој пијаци први и једини северни сусед Велике школе...

У школи се чува ЛЕТОПИС основне школе «Перо Поповић-Ага» I -II.
Формат летописа је 41 цм х 30 цм. Корице летописа су црвене, пластифициране. Корице и формат оба тома идентични су. Пагинирана су оба тома. Пагинације првог и другог тома се разликују. У првом тому пагиниране су странице. Први том садржи 600 пагинираних страница и покрива временски период 1959 – 1976. година. Овај том има празних страница: 556-600.
Други том има 300 пагинираних листова. Очигледно је да су оба тома летописа купљена и укоричена у исто време и, ево, издржали су скоро 50 година. Чувају се у Библиотеци школе, као рукописна, ретка књига.
Други том Летописа почиње школском 1977/78. годином. Летопис је вођен редовно до 1980. године.Листови 45-62 су празни. Затим долази летопис школске 1982/83. године.Све до 1986. године. Затим поново долазе празни листови: 128 – 148. Истргунти су листови 129 – 132. Од листа 149, па на даље тече школска година 1988/89. Теку наредне школске године. Све до 213 листа. Одатле до краја, други том је празан 214 – 300.

Летопис је започет и вођен према шаблону или «мустри» првог летописца, учитељице Татјане Панић. Када се одступало од првобитне шеме компоновања летописа, то је штетило и прошлости и будућности. Али је највише штетило једном добром принципу неговања и очувања сећања, које би било сигурније и имало подршку чињеница. Фотографије често речито говоре и могу бити врстан подсетник. Истраживач суочен са споменутим празнинама у летопису мора бити упућен и на друге, секундарније изворе, сећања појединаца и сведочанства.
Летопис садржи следећа потпоглавља, назовимо их рубрике: Оснивање школе, Зидање школске зграде, План зграде, Унутрашњост школске зграде, Први наставнички колегијум, Наставници, Помоћно особље, Бројно стање ученика, Почетак школског рада, Први школски одбор, Наставничко веће, Рад разредних већа и стручних актива, Рад у комисијама, Рад са родитељима, Рад са пионирима, Ваншколске активности ученика, Пионири у речи и слици (фотографије), Физичко и здравствено васпитање, Школска радионица, Рад у обданишту, Млечна кухиња, Сарадња са друштвеним организацијама, Штампа о нама (избор чланака), Гости школе, Из годишњег извештаја, Реч писца летописа. Структура тако замишљеног компоновања летописа није се много променила током година. Временом су додаване нове рубрике: Библиотека, Отишли из школе, Дошли у школу, Дипломе, Екскурзије излети изложбе и остале манифестације, Рад психолошке службе, Ђачка задруга, али у суштини, знатнијих одступања од првобитне шеме није било, осим последњих година...




(М. Л.)




Ово одломак је преузет из прве монографије о Школи на Јовановој пијаци, чији су делови у настајању овде већ били публиковани, одломак из завршне верзије рукописа, који се ових дана убрзано припрема за штампу, идући у сусрет обележавању педесетогодишњице школе.

понедељак, 02. март 2009.

29. 12. 2008. / Мирослав Тодоровић

Песник М. Тодоровић са својом дружбеницом


29.12. 2008.


Ћутиш и сам питање из тишине
Кажеш
Овде сам са својим речима
Ал светлост је
камен понад списа
Зна молитву песме и сам песма

Толико је тишине у свему Ове речи памте пламен
Вековима живим у тој причи
О ћутање свих језика
Вавилон је прах
У жубору мојих стихова свиће

С ДРУГЕ СТРАНЕ ПЕСМЕ

По ко зна који пут пребирам по листовима. Сређујем, прецртавам, преписујем, бришем, трагам, цепам, по ко зна који пут...Видим, на папиру зачео се стих, пламичак палацне, угаси се, још мало светлуца, утихне. Па, поново, пребирам по листовима... Реченица без тачке. Кренуо сам на пут, на по пута стао, изгубио мисао, никако да се сетим, тако и ова незавршена стих реченица...
И данас пребирам по фасциклама. Рашчишћавам, овај фрагмент је избледео, осушила се стабљика на сунцу, није издржала летње жеге, строфа пресушила, само линије слова по пустој белини...мотре. Ишчекују. Гледам, покушавам да одгонетнем властиту поруку узаман остављену.
Овај пасус, ове речи - семенке исклијале, хоће ли листати, израсти, хоћи ли се у песми о томе вијорити. По белини папира расута слова...Стрепим ишчекујем...
С друге стране овог рукописа лекарски извештај Ултразвучна дијагностика.
Опомињу речи мртвог језика, речи без сенки, миришу на болницу, између њих видим лелујаве сенке, чују се неки гласови, виде забринута лица. Истина скрита у речима мртвог језика без гласа опомиње. Казује погледом. Дијагноза , бројке које не хају за поезију исписану с друге стране листа по чијој белини, као по снежном беспућу, трагам за речима. У реченицама с друге стране ја бежим од истине речи мртвог језика. Знам
Спас је близу и далеко
Као дрво своме корену које никад не види*

Сада, док пребирам по речима живих, видим да све је мање песничког у животу, и видим како све ове речи, ова слова, попут врана са снежне пољане гракћући одлећу и нестају у магли зимског пејзажа. Стишао се сјај некдашњих стихова што бејаху на путу песме.
Као бродоломник сам, на домак копна, у чијем погледу оста само сенка хриди у сјају таласа који га га криком сјаја прекри.
Видео сам дах вечности у листу што пада. Проналазим позно, ево, тај лист упресован у књизи коју прелиставам. Слушам ветрове са његових боја, већ су песма, чујем је у сну речи које пребирам и по ко зна који пут прецртавам...Поново, по ко зна који пут...

Мирослав Тодоровић**

6. 02. 2008.
___

* Ј. Амихај

** БИО-БИБЛИОГРАФСКА БЕЛЕШКА

Мирослав Тодоровић (Трешњевица, Ариље, 1946), књижевник.
Живи у Нишу (Жртава фашизма 21/7) и селу Трешњевици.
У књижевности се јавља шездесетих година минулог века. Дакле , скоро пола столећа Мирослав Тодоровић „изван матице књижевног живота, без подршке официјелне критике“ ствара поезију високих уметничких вредности. Један је из реда најзначајнијих писаца који живе и стварају у унутрашњости. Он властитим примером потврђује да се права литература ствара изван „халабуке похвале и миља“ (Пушкин), и да је време, једини и неумитни судија, на страни истинске литературе и њених универзалних истина.
Тодоровићев опус чине 16. објављених књига поезије (Спис ве­д­ри­не (Градина , Ниш, 1978), Испис та­ме (Просвета, Ниш, 1990), Летеће ба­ра­ке, теренци и њи`ове душе (Про­све­та, Ниш, 1990), Судњи час (Кра­јин­ски књижевни круг, Нота, Књажевац, 1990), Теренска свеска (БИГЗ, 1993), Испис таме 2 (Апо­с­т­роф, Београд, 1994), Сванућа (Деметра, Књажевац, 1994), Цр­но у боји (Српска књижевна задруга, Београд, 1994), По­то­ња верзија (Просвета, Ниш, 1997), Свети мученици (Просвета, Београд, 1998), Тамно и дубоко (Апостроф, Бео­град, 2002), Земаљско и небеско (МБ графика, Ниш, 2004), По­сле свега (Свен, Ниш, 2005), Спрам расутих звезда (НКЦ, Unus mundus 19-20-21-22 / 2006), и, СВЕН, Ниш, 2007) као и више песничких збирки расутих по нашим угледним листовима и часописима. Аутор је бројних есеја, више стотина књижевних приказа, мноштва поговора и предговора разним књижевним делима. Из тог мноштва објавио је избор критика У сенци Дамокловог мача,1. 2009. (Универзитет у Нишу, Учитељски факултет у Врању).
Стваралац је који на свој начин доприноси и деметрополизацији културе.
О Тодоровићевом књижевном делу су објављени бројни критички прикази, есеји и огледи из пера еминентних књижевних критичара, универзитетских професора, академика...Писали су: Михаило Игњатовић, Благоје Глозић, Недељко Богдановић, Мирољуб Стојановић, Иван В. Лалић, Слободан Ракитић, Срба Игњатовић, Томислав Мијовић, Миодраг Петровић, Васко Ивановић, Драгољуб Јекнић, Александар Ристовић, Сава Пенчић, Крстивоје Илић, Иванка Косанић, Драгиња Урошевић, Мирослав Лукић, Горан Максимовић, Милосав Буца Мирковић, Владимир Јагличић, Милутин Лујо Данојлић, Радомир Мићуновић, Жарко Ђуровић, Зоран Вучић, Радомир Виденовић Равид, Димитрије Никоајевић, бранко Брђанин Бајовић, Мићо Цвијетић, Милијан Деспотовић, Миодраг Мркић, Милутин Пашић, Власта Младеновић, Душан Стојковић, Љубомир Ћорилић...
Они, без сумње, Тодоровићево дело сврставају у сам врх песништва српског језика. Тодоровићева поезија је превођена на више језика и заступљена је у домаћим и страним антологијама, часописима и интернет издањима.
Есејиста Миодраг Мркић је објавио три књиге огледа о Тодоровићевој поезији (Љупка језа пролазности пред вратима визије, 2006;У мрежи Потоње верзије, 2008; Три огледа о поезији Мирослава Тодоровића, 2009)
У савремену српску књижевност Тодоровић је унео теме стварног , теренског живота, у којима се препознају слике једног времена у чијим се садржајима сплићу судбиски мотиви овог народа.
„Тодоровић прецизно бележи документарне детаље и чињенице , готово да „преписује“ стварност и зналачки је преводи на језик поезије“. (Ракитић)
У поводу књиге „Летеће бараке, теренци и њи’ове душе“ Васко Ивановић је написао: „Ево неко доба, као да се многи, многи наши људи, народ читав придружује Мирославу, тражећи живот. Изгубили га успут а не знају хоће ли га наћи.“
„Онај који узима његову књигу у руке, мора бити свестан да се хвата у коштац са песничким изазовом необичног типа са којима Тодоровић потврђује и учвршћује своје посебно завидно, додајмо и трајно место у савременој српској поезији“. (Сава Пенчић)
„Иако у свом опусу има опеван свет „теренаца“, рада демистификованог као својеврсно отуђење уз које иде одговарајући начин живота (све супротно некдањим идеолошким обландама и прокаламацијама о ослобођеноме раду трудбеника-самоуправљача ), што је по себи био храбар мотивски искорак, као и понирања у афричко поднебље, уз распознавање универзалног у окриљу „примитивне културе“ или, пак, низ песама надахнутих природом, одабраним крајоликом. Мирослав Тодоровић је у основи најпреданији модерни песник Апокалипсе. Посведочујући високе квалитете Тодоровићевог певања ПОТОЊА ВЕРЗИЈА нам то изнова, оригинално и делотворно поотврђује“. (Срба Игњатовић)
„Сигуран сам да постоје доказни паралелограми и оверавам крунски тикет уметничке кладионице који песника Мирослава Тодоровића видим у јату песничких достојанственика (мада га чланови жиријиних кланова нису препознали!?) – Десимира Благојевића, Бранка Миљковића, Љубомира Симовића...
Ова реченица која се тонира над свим његовим досадашњим књигама – посебно је карактеристична за песмозбирку СПРАМ РАСУТИХ ЗВЕЗДА, која је врло особена, драматски испевана и естетски изазовна.
Тодоровић већ четири дуге и тешке деценије свог (у песничком миљеу прогнаничког) живота истрајава у испосничком и покајном подвижавању чистећи свој Логос и своју песму од трулежи које за песму нису, и од буке и беса за које песма не мари - по географским ентитетима и завичајним жестоким самотама које песму творе. Овакве висински искристалисане књиге не промовишу се ни сваке године, ни сваке деценије. У овом отвореном поступку високи суд лирско-мисаоних и колоритних детерминанти оправдава естетски праведнички приступ и посвећење.“ (Радомир Виденовић Равид)
„Пропламсај чисте генијалности је стих из ПОТОЊЕ ВЕРЗИЈЕ У туђем се будиш сну. О овом стиху би се могла написати студија. Асоцијације се гранају на све стране, али мислим да је најбоље да га оставимо без накнадних коментара, да као дијамант достојанствено и отмено светлуца“. (Добрило Ненадић)

Популарни постови

Библиотека ЗАВЕТИНЕ(1)

Библиотеке ЗАВЕТИНА

Библиотека АБВГ

АЛМАНАХ за живу традицију...