ПоРтАл

ПоРтАл
САЗВЕЖЂЕ З

четвртак, 28. јануар 2010.

ПОЛА ВЕКА ШКОЛЕ



ПОГОВОР

Ово је прва књига о Школи на Јовановој пијаци*, у Београду, ту крај Велике школе (данас Вуков и Доситејев музеј). И као и све сличне прве књиге, и ова монографија има и све чари првих, пионирских издања, али и извесне мањкавости и ограничења, која долазе, пре свега, из околности да је обим књиге био унапред задат и временски врло орочен. Саставни део ове књиге је и ЦД са именима и сачуваним фотографијама ученика који су похађали ову школу од почетка до данашњих дана. Седмаци, који су први пут били уписани у седми разред, када је школа почињала рад, данас имају по 73 године, а њихови наставници, одавно нису међу живима. Оживеће на страницама ове монографије, коју су састављали данашњи професори школе заједно са Мирославом Лукићем. Ова књига је писана, да се послужимо једним изразим из речника пијаниста, у осам руку. Састављајући је, као и оно што је прати, ми смо били упућени и на друге писане изворе, осим Летописа школе, које је школа сачувала (Матичне књиге, годишње извештаје, као и део наше штампе који је доносио повремено извештаје или чланке о ученицима и наставницима ове централнобеоградске школе, или о њеном раду), па и на сећања живих, понекад драгоцена.
Евентуалном писцу, неког другог, допуњеног, проширеног издања ове књиге, биће, верујемо, донекле лакше. Па и евентуалном писцу, неке сасвим нове публикације о школи на Јовановој пијаци, кроз време, биће знатно комотније, понављамо, јер ће имати утабан пут. Будући писац, не мора да лута и истражује по архивима: нека пажљиво проучи постојећи Летопис школе, јер у њему има доста грађе, вредне да се на њу усмере и накнадни снопови светлости, која из ових или оних разлога, није могла да уђе у ову монографију.
Да је ова монографија започета пре двадесет година, уочи тридесетогодишњице постојања школе (1989.), када су међу живима били учитељи, наставници и професори првих генерација наставничког колектива Школе, састављање монографије са ослонцем на њихова сећања било би, можда, другачије. У сваком случају, повољније, комотније. Данас, када међу живим представницима наставничког колектива има само неколико њих (међу којима је и најдуговечнија учитељица Дара Ђуповац, Цвета Ђурашковић, и Катарина –«Нина» Томић, Милена Цветић, које се упорно опиру немилосрдним сапутницима старења и пролазности), писање монографије, после пола века, и многобројних промена у српском друштву, образовању, политици, није било лако...
Првенствено због зуба времена, који је, бар што се тиче писане грађе, узео свој данак...
Проблеми приликом писања монографије појављивали су се тамо, где смо их најмање могли очекивати. Рецимо, код састављања спискова свих ученика Школе од почетка до данас. Сараднице које су састављале тај списак на основу Матичних књига, суочиле су се када су га прекуцале стрпљиво са чињеницом да имена неких ђака (из разних година) фале. То су уочили још увек живи учитељи, или професори школе. Могуће је да имена неких ђака нема и неће бити у списку који ће бити публикован на ЦД као прилог књизи, или зато што су се одселили из наше школе у неку другу и тамо завршили основну школу, или их нема због неког пропуста администрације, због чега треба уважити напомене сарадница које су објавиле тај подугачак списак. Ако грешака и буде, и пропуста, могу бити отклоњени, временом, тј. у годинама које долазе, јер Школа има намеру да отвори посебан сајт на коме ће презентовати прво издање ове монографије, са додацима из Летописа, пре свега богатом фотодокументацијом, која није могла ући у књигу. На сајту ће бити остављена и могућност да нам се јаве сви они који су уочили ма који пропуст у књизи, или грешку, нехотичну, пре свега, и ми ћемо то узети у обзир, објавити на сајту, и тако сачувати као грађу за неко друго, допуњеније издање, у будућности. Ми смо и у Летопису уочили неке грешке, између осталог, у рубрикама «Дошли у школу» и «Отишли из школе» (примера ради, 1984/85. наведено је само једно име о примљеним радницима, а то није тачно). Међитим, ми Летопис нисмо исправљали у Летопису, јер је то рукописна књига и документ, која се мора чувати и сачувати за будућност у оном облику у каквом је и написана). Током рада на монографији, дошло се на идеју да треба саставити и азбучник, или индекс свих запослених у Школи током 50 година постојања (на основу сачуваних платних спискова; мада смо увидели да би дужина тог списка пробила задати обим, па смо тај део посла оставили за објављивање на већ споменутом посебном сајту, посвећеном историјату и идентитету наше школе).
Нећемо замерити ако буде и жестоких критика на поглавље ПОЗНАТЕ ЛИЧНОСТИ КОЈЕ СУ ПОХАЂАЛЕ НАШУ ШКОЛУ, ако се многим бившим ђацима Школе учини да је списак од 70-ак имена прекратак, јер и нама се чинило приликом сакупљања и утврђивања имена у овом поглављу, да сигурно има још наших ђака који су постигли успехе вредне спомена и код нас и у свету, али за које ми не знамо! Ми смо споменуто поглавље (списак) састављали на основу потврда и сећања живих учитеља и разредних старешина, који су одржали неку врсту контакта са својим бившим ђацима (овде желимо да се захвалимо свим нашим пензионисаним колегама, који су нам у том смислу, пружили помоћ, а пре свега Дари Ђуповац, Цвети Ђурашковић, Василији Ранђеловић, Јелки Ћулум Раце, Мари Вучинић, Марији Митровић, и другима). Позивамо све живе бивше ђаке наше школе, ма којој генерацији припадали, да нам се јаве и укажу и на најмање пропусте и огрешења, ако их буде било – и у књизи, и на ЦД, као саставном делу књиге...
Све грешке и пропусти у овој монографији (уколико их буде) само су наше, (пре свега Уређивачког одбора и појединих састављача, и уредника), и оне ће бити отклоњене у неком следећем издању књиге о нашој школи. Молимо читаоце да уваже ове напомене, и да слободно све примедбе, ако их буде, слободно пошаљу на интернет адресу уредника...

(М. Л.)

Видети више на новопокренутом веб сајту http://sites.google.com/site/almanahsuz/


__________

* Реч је о књизи



ПОЛА ВЕКА ШКОЛЕ
НА ЈОВАНОВОЈ ПИЈАЦИ

Нова школа крај Велике школе

монографија.
Издавач Основна школа «МИХАИЛО ПЕТРОВИЋ-АЛАС»
Београд

понедељак, 25. јануар 2010.

Награде Медведеву, Кустурици, Гарегину Другом


Москва - Патријарх московски и целе Русије Кирил уручио је у четвртак награде Међународног фонда православних народа за 2009. годину председнику Русије Дмитрију Медведеву, режисеру Емиру Кустурици, патријарху јерменске православне цркве Гарегину Другом и Богословској православној академији у САД. Десета по реду церемонија уручивања те награде одржана је у храму христа Спаститеља у Москви. Награде се додељују шефовима држава, поглаварима православних цркава, истакнутим лидерима и културним личностима за велики допринос у јачању економских и политичких веза држава, формираних у духу православне традиције, као и за промоцију високих норми хришћанског морала. Види више : http://www.danas.rs/vesti/iz_sata_u_sat/patrijarh_kiril_urucio_kusturici_nagradu.83.html?news_id=16616

Бранковић, нова књига из историје културе



Слободан Бранковић, историчар


Сусрети цивилизација


Мултикултурализам као пројекат, некритички предимензиониран у нашим срединама, показао се недовољним на потенцијално конфликтним просторима


... Ричард Еванс је написао књигу „Одбрана историје”, која се може читати и као одбрана од релативизма и скептицизма у историографији. Нема замене за Ранкеову норму писати историју онако како је уистину било. Научно коректна реконструкција, заснована на релевантним изворима и њиховој критици основа је за синтезе, уопштавања, тумачења, промишљања и за друге дисциплине. Интердисциплинарни приступ и отварање нових научноистраживачких поља микроисторије, историје представа, студија рода... примери су плодоносних стваралачких тенденција у вечној потрази за истином, макар само у приближавању измичућој истини. ... види више: http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Susreti-civilizacija.sr.html

среда, 20. јануар 2010.

Јагорчевина и остало


Награда „Политикиног Забавника” за најбоље књижевно дело за младе, за 2009. годину, припала је Мини С. Ћурчин и Браниславу С. Огњеновићу, ауторима књиге бајки и басни „Јагорчевина и остало”, у издању аутора. Жири је радио у саставу Драган Бабић, председник, и чланови Павле Минчић, Бора Станојевић, Вера Миланковић и Петар Милатовић.



Pozivnica - književna samoposluga...


h,d,p,
Hrvatsko društvo pisaca * Croatian Writers Society
Basaričekova 24, 10000 ZAGREB HRVATSKA
TEL (+385 1) 487 6463 * FAX (+385 1) 487 0186
hrvatsko.drustvo.pisaca@zg.t-com.hr http//www.hdpisaca.org


u subotu, 30. siječnja 2010. 10 – 19 sati u HDP-u, Basaričekova 24, Zagreb
B E S P L A T N A R A Z M J E N A K N J I G A I Č A S O P I S A


K N J I Ž E V N A S A M O P O S L U G A

D O N E S I K O L I K O I M A Š
U Z M I K O L I K O H O Ć E Š

Dobrodošli! Ulaz slobodan!


_______


Postovani,

Pregledajte svoje knjige i casopise, podrume i tavane!

Besplatna razmjena knjiga i casopisa,
na svim jezicima,
odrzat ce se
u subotu, 30.01.2010.
u HDP-u, Basaricekova 24, Gornji grad, Zagreb.

Prosle ih je godine razmijenjeno oko 7.000!
Donesite koliko imate, uzmite koliko hocete!

Dobrodosli! Ulaz slobodan!

Srdacan pozdrav iz HDP-a,
Sonja Manojlovic

уторак, 19. јануар 2010.

Извињење Гугла кинеским писцима



Аутор: ФоНет
Пекинг - Кинеско удружење књижевника објавило је на својој интернет локацији копију извињења коју им је упутио Гугл, поводом скенирања књига кинеских аутора без њиховог одобрења, пише магазин Микро.


понедељак, 18. јануар 2010.

Konkurs za IX kolo edicije „Prvenac“.


Studentski kulturni centar Kragujevac raspisuje Konkurs za IX kolo edicije „Prvenac“.

Uslovi konkursa:- Pravo učešća imaju autori do 35 godina starosti koji do sada nisu objavili knjigu;- U obzir dolaze pesnički, prozni, esejistički, dramski i međužanrovski radovi;
- Konkurs je otvoren do 15. aprila 2010. godine;- Žiri će objaviti imena autora čije knjige ulaze u izdavački plan edicije “Prvenac”, na dan Univerziteta, 21. maja 2010. godine;
- Radove sa punim imenom i prezimenom i kraćom biografijom, dostaviti u tri primerka na adresu: Studentski kulturni centar, Radoja Domanovića br. 12, 34000 Kragujevac;- Autori izabranih radova biće lično obavešteni;
- Studentski kulturni centar će izabrane knjige objaviti do Međunarodnog sajma knjiga u Beogradu;
- Rukopisi se ne vraćaju.
UstanovaStudentski kulturni centar, Kragujevac http://www.skckg.com/index.php?p=125

Нечитање у Србији (Неки од одговора на питање зашто се мало чита у Србији?)


Једном давно сам чула врло занимљиву констатацију радио водитеља на ову тему која је гласила отприлике овако: људи мало читају књиге из два разлога - или се врло неудобно сместе па не могу да се сконцентришу на радњу коју читају, или се сместе превише удобно па им се приспава. Ово није далеко од истине, али мислим да проблем лежи на другом месту. Прво, стандард нам је јако низак. Овако како се живи у Београду, не живи се у осталим градовима. Они који имају децу купују им књиге за школу и то је то. Онда се сетим - а шта је са библиотекама? Немогуће да је чланарина скупа! Друго, проблем је наћи времена за читање. Читање по превозу је постало превише компликовано, гужва је све већа и већа. Они који раде по цео дан, последње чега се сете кад додју кући је књига. Треће, да, мислим да генерално књиге јесу скупе. Иако сво своје малено богатство трошим на храну за главу, књиге и музику, мислим да спадам у онај смешно мали круг људи који то раде. ... А колико видим љубавни викенд романи су се опет вратили у моду и коштају нешто смешно мало у односу на књиге ... и тако у круг. Одакле ми заправо идеја да пишем о овоме - приметила сам да људи једва говоре. Имају проблема са изражавањем, недостају им речи, не могу да се сете. Онда сам се мало замислила и схватила да ТВ заиста затупљује мозак, а сви смо овисници јер нам је на дохват руке. Море узречица нам је убило језик, а мозак ... ех, ко зна где нам је. Људи читајте књиге, има свашта занимљиво у њима!


среда, 13. јануар 2010.

Бестселери (?)


ПОЧЕТКОМ сваке године, па и ове, електронска књижара "Књизара.цом" објављује листу најпродаванијих књига, сабирајући резултате 20 најтраженијих дела сваког месеца, и то на основу података добијених из четрнаест књижара. С обзиром на то да је књижарско мрежа разорена, а многи угледни издавачи одбијају да дају књиге појединим књижарама, јер им оне не плаћају, а учествују у анкети - поставља се питање колико је такав избор поуздан и да ли је уопште могуће доћи до прецизних података о томе шта се највише тражи, односно чита. Сами издавачи на ову тему имају различита мишљења.На првом месту ранг-листе поменуте књижаре је "Ловац на змајеве" Халед Хосеинија, који је, како нам је рекао Дејан Папић, директор "Лагуне", продат у 28.000 примерака. Према подацима до којих смо дошли, то и јесте била најтраженија књига објављена претходне године, не узимајући у обзир књигу "Будимо људи" Јована Јањића, у издању Компаније "Новости", која се није продавала у књижарама него на киосцима и достигла тираж од 35.000 примерака.Проблеми са ранг-листом настају већ од другог места, на којем је "Тесла, портрет међу маскама" Владимир Пиштало, који је, по речима Ненада Шапоња, директора "Агора", продат у 12.000 примерака. На трећем месту је "Тајна" Ронде Берн, са тиражом од 5.000 примерака. Парадоксално је да се тек на четвртом месту нашао роман "Хиљаду чудесних сунаца" Халед Хосеинија (у издању "Лагуне"), маде је, према подацима издавача, продат у 24.000 примерака. Нешто мањи тираж (23.000) имао је "Победник је сам" Паула Коеља, који је заузео осму позицију, а "Вода из камена" Љиљане Хабјановић-Ђуровић са продатим тиражом од 22.000 нашао се тек на 18. месту. Пету позицију заузела је "Колиба" Вилијама Јанга, чији је тираж 21.000 примерака.Издавач "Игре анђела" Карлоса Руис Сафона (не силази са листе најчитанијих књига пуне три године) "Чаробна књига" није нам доставио тражене податке о тиражу, изузев обавештења да је продаја ишла добро, ау појединим "изузетно добрим месецима" прелазила је 1.000 примерака . Међу првих десет су и "Довољан разлог" Марије Јовановић (ауторско издање), "Причи никад краја" Горице Нешовић и Јелице Грегановић ( "Самиздат Б 92") и "Замак у Пиринејима" Јустејина Гордер ( "Геопоетика"), чији су тиражи око 10.000 примерака.Нови роман Мирјане Бобић Мојсиловић, "Глад", према тврдњи издавача Жарка Чигоја, продат је у 12.000 примерака, а на ранг-листи је тек на 32. месту. За наше прилике веома високе тираже имали су и романи "Доктор Арон" Вука Драшковића - 10.000 (а тек на 29. месту), као и "Изгубљени симбол" Дена Брауна (16. место) у издању "Соларис", и романи Данијеле Стил , Изабеле Аљенде и Џона Гриса и Стефани Мајер, објављени у "Евро Ђунтију".- У већини држава најпоузданије листе најпродаванијих дела су објављене у професионалним
часописима. На пример, часопис "Експрес" заиста прави листу бестселера на основу тачних података из књижара. Код нас, међутим, објективно гледано, најпоузданију листу објављују управо "Вечерње новости", а делимично је добра РТС. Остале листе, које се праве на основу података добијених од књижара, углавном су непоуздане. Књижари који имају своје издавачке куће углавном промовишу своја издања. То се не би догодило када би они слали податке узете на основу продаје преко фискалних каса - каже Петар Живадиновић, директор "Паидеиа", и поставља питање да ли је допустиво да издавачи не стављају тираж у импресум својих књига.У Народној библиотеци су нам одговорили да су издавачи на то обавезни, и да морају да наведу које је по реду издање. Међутим, многи издавачи то не раде.Док Дејан Папић изражава поверење према формирању бестселер листе, Жарко Чигоја и Душан Патић ( "Соларис") имају пуно примедби и резерви.- За стварање бестселер листа морала би да се направи потпуно нова методологија, а једини прави извор података морали би да буду сами издавачи - каже Чигоја. - Скандалозно је што је роман Љиљане Хабјановић-Ђуровић тек на 18. месту, иако је опште познато да је она најтраженији наш писац већ годинама.У спискове, наводно, најтраженијих књига, које дају књижари, по Папићевим речима, никако се не може имати поверења, јер се дају крајње произвољно и најчешће од некомпетентних. При том, неке књижаре са изузетно широким избором, као што су "Самиздата" и наша, заобиђене су у анкети.- При постојећој методологији обраде података, да би листа била што објективнија требало би узети у обзир резултате само великих и средњих књижара - каже Гордана Фикет-Ђурковић из "Чаробне књиге". - Јер, захваљујући закону великих бројева, у њиховој продаји можемо тачније уочити интересовање читалаца, такође, обавезно би требало заобилазити књижаре које фаворизују издања једне издавачке куће, каквих има и могу се лако препознати.Многе значајне књиге се не продају у књижарама и због тога се безусловно прихвата једна врста сумњиве препоруке, примећује саветник министра културе Зоран Хамовић, директор "клија". Тржиште књига ће бити уређено тек када се донесе закон о издаваштву, а на његовој припреми ћемо радити наредних месеци, најавио је он. МНОГИХ НЕМА У КЊИЖАРА- Наше књиге се продају на више од 1.300 места, не само у књижарама већ и у мегамаркета, на бензинским пумпама, а то се не узима у обзир приликом формирања бестселер листе - каже Новица Јевтић, директор "Евро Ђунтија". - Проблем је, међутим, и са самим књижарама, које дају податке а немају у својим полицама књиге многих издавача, јер не испуњавају своје обавезе.Ускраћена Читаоца- У нашој земљи неколико стотина активних издавача годишње објави око 5.000 наслова намењних тржишту - каже Александар Дракулић, директор "Књизаре.цом". - Да би те књиге биле доступне потребно је да постоји разграната мрежа књижара. Према грубој процени, у Србији је тренутно у издавачким магацинима око 30.000 наслова што говори да огромна већина књига не стиже у књижаре.РЕКОРДИ "НОВОСТИ"Издавачка делатност Компаније "Новости" може се похвалити изузетно високим тиражима и у протеклој години. Готово свака наша књига била је бестселер. Најтраженија је била књига о патријарху Павлу - "Будимо људи" Јована Јањића, продата у 35.000 примерака. Следе: "Тито тајна века" Пере Симића - 23.000, три монографије о светитељима - св. Василију Острошком, св. Јовану и Св. Петки - 22.000-27.000 примерака, "Ноћ ђенерала" Вука Драшковића - 11.000, "Титов дневник" - 12.000 примерака. Велики успех доживела је и едиција "Дечји класици", у којој је објављено 12 књига, продатих у укупном тиражу од 100.000 примерака.


Извор: Новости, 13. 01. 2010.

понедељак, 11. јануар 2010.

Феномен жилавог мачо примитивизма. Други пишу...


Жилави мачо примитивизам


Уз изузетке незаобилазне и „тамо“ и „овде“ попут Горана Бреговића или Емира Кустурице, постоји плејада уметника светске репутације о којима се овде ништа не зна

Бранко Димитријевић:
„У Београду о мени није написана ниједна књига, чак ни брошура. Широм света има пуно публикација о мом раду. Само у Италији, миланска кућа Карта објавила је девет књига о мени”, изјавила је Марина Абрамовић у недавном интервјуу за наш лист, отварајући тако питање гурнуто под тепих: да ли успех овдашњег уметника на интернационалној сцени гарантује да ће он у својој земљи бити на исти начин препознат.
Уз неколико изузетака незаобилазних и „тамо“ и „овде“ попут Горана Бреговића, Емира Кустурице или неке мажене српско-париске сликаре, постоји читава плејада пре свега савремених уметника завидне светске репутације, о којима јавност овде мало или готово ништа не зна. Или – неће да зна.
Историчар уметности Бранко Димитријевић каже да се овај проблем тиче пре свега питања ко и на који начин креира медијски јавно мњење у области културе и уметности и ко је одговоран за образовање у тој области. Димитријевић проблем види у дубокој конзервативности наше средине:
– Када је Марина Абрамовић отишла у иностранство средином седамдесетих она је схватила да њена уметничка каријера не може бити настављена у Београду управо због оваквог ендемског конзервативизма: примера ради, неки „хумору” склон критичар из тог времена њен „боди-арт“ назвао је „набоди арт“ показујући симптоматичну спрегу конзервативизма и мачистичког примитивизма који преживљава и оживљава разне идеолошке системе. Други уметници њене генерације Раша Тодосијевић, Неша Париповић, Горан Ђорђевић, Балинт Сомбати и др. који су остали овде суочавали су се са страшним неразумевањем средине, каже Бранко Димитријевић подсећајући да крајем деведесетих прошлога века Милица Томић и Тања Остојић бивају препознате од стране арт-професионалаца у многим земљама, а после 2000. долази до сада незапамћеног присуства многих овдашњих уметника на интернационалној сцени.
Списак је подужи: Биљана Ђурђевић, Иван Грубанов, Урош Ђурић, Зоран Насковски, Шкарт, Катарина Здјелар, Зоран Тодоровић, Владимир Николић, Зоран Пантелић, итд. (....)


Марија Ђорђевић
[објављено: у Политици, 11/01/2010]

пошаљите коментар погледајте коментаре (12)

Погледати цео текст: http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Zilavi-macho-primitivizam.sr.html

субота, 2. јануар 2010.

КАФАНСКИ ЖИВОТ У КЛАДОВУ И УСЛУЖИВАЊЕ ИСТОРИЈЕ

Резиме

Овај рад разматра околности под којима су кафане, са основном наменом објеката за услуживање храном и пићем, постајале огледала друштвеног морала, тежњи власти да успостави потпуну контролу над својим поданицима или настојања опозиционих снага у друштву да задобију позицију респектабилног политичког фактора. У доба транзиције угоститељски објекти, мада и даље делом поприште криминалних активности, тек фрагментарно показују знаке виталности какву су имали у време док су култура, легитимна права грађана и основна демократска начела били у подређеном положају у односу на ванинституционалне центре моћи. - Кључне речи: Кафана, рат, култура, политика, криминал

Регија Гвоздених врата, данас на североистоку Србије, столећима је услед изнимног значаја дунавског пловног пута за успехе трговинских и војних похода, била предмет импресивних градитељских подухвата. У првим деценијама нове ере Римљани су отпочели изградњу трасе уз десну обалу велике реке, који је Трајан (97-116) финализовао деоницом усеченом у ђердапско стење, намењеном узводном извлачењу бродова снагом воловских запрега и људских руку. Изузев Трајановог пута, из тога доба остали су трагови изградње пловидбеног канала код села Сип и грандиозног моста 5 км низводно од Кладова. Већ у његовој колонији Ulpia Traiana Ratiaria, данашња подунавска Бугарска, постојале су, уз познати друм, постаје за одмор и прихват путника, са карактеристикама гостионица. Такав податак не постоји за потес Трајанов мост код Кладова, али значај грађевине, стратешки путни правац преко Дунава, те чињеница да баш одатле с краја првог или почетка другог века потиче најстарији овдашњи познати приказ винове лозе на мермерном рељефу са митском сценом Пентејевог лудила изазваног чаробним напитком, указују да је и на том месту могло било гостионица.

Како су места за точење пића, конзумирање хране и одмор могла опстајати само уз стабилну цивилну или војну управу, прве писане трагове о њима налазимо крајем седамнаестог века у путопису Евлије Челебије (Елезовић 1941, 44) - опис Фетислама кладовског: ''У чаршији има један диван светао хамам са добрим ваздухом. Има у свему један хан. У хану има имућних трговаца... Међу становницима се налази велики број љубитеља странаца и пријатеља убогих, дарежљивих божијих људи. Ваздух и вода су врло пријатни. И зато што му је клима умерена и момци и девојке су им врло одани љубави. Такво дејство има дунавска вода...Међутим будући да је народ наклоњен уживањима, нема учених људи, него му млади људи по чаршији свирају на лаути и разне свирале са језичком и без језичка. Изван вароши броја се не зна колико имају винограда и башта.'' Према Речнику српскохрватскога књижевног језика Матице Сpпске из 1969.г, реч хан је персијског порекла и означава друмску крчму, механу, гостионицу, коначиште. Њена употреба приспела је у ове крајеве на таласима османлијских освајања. Скела која је повезивала Дунавом Кладово са Влашком постојала је тик уз хан, а у његовом окружењу било је мноштво дућана, ту је вршен и претовар робе намењене трговини са западом. Отуд је Челебијино коришћење овог термина за објекат у кладовској тврђави било у његовом потпуном значењу-комбинација места за продају хране и пића и коначишта. Извесно је да је гостионица у оквиру Фетислама, добро чувана од мноштва турских војника у непосредном окружењу и опасана бедемом тврђаве, била место склапања трговачких послова, размене информација, конзумирања музике и упознавања са специфичним склоностима локалног становништва, које познати путописац помиње 1666.године.
Један од бројних сакупљача информација са граничног подручја, аустријски официр Франц Ксавер Покорни (1970, 69), приликом обавештајне мисије спровођене 1783-84. године нашао је да Кладово има 140 турских и 50 хришћанских кућа, 6 ханова у чијим шталама се налази 600 коња, затим 5 кафана.'' Са сличним задатком концем XIX века Феликс Каниц (1987, 486) боравио је у Кладову ''у чистој и уредној кући крчмарице Марије, која је говорила немачки'' .

Међу првим системским прописима у ослобођеној Србији, Грађански законик од 25.марта 1844.године садржао је пар норми о одговорности везаној за пословање у угоститељским објектима. Поглављем о остави, параграф 580 одређено је ''Крчмари, гостионичари /ханџије/, лађари...дужни су ствари од путника њима предане и поверене као аманет чувати, и за сваки небрежењем причињени квар или штету одговарати и накнаду учинити''. Одељком о накнади штете обухваћена је и норма п. 812, да ''гостионичари, крчмари, лађари и возиоци /кириџије/ одговарају и за ону штету, коју би њини људи путницима нанели''. Српски грађански законик био је у примени на тлу кладовске вароши почев од дана ступања на снагу, изузев подручја тврђаве Фетислам-турске војне постаје све до 1867.године.

Три деценије после припајања Србији, 1863.године, међу овдашњим становништвом било је већ пар десетина породица које су као главни позив имале пружање угоститељских услуга. У Кладову то су били: Сава Николић, кафеџија, стар 34 г, од кафанске радње месечни приход 20 талира; Јоница Живановић, меанџија, стар 71 г, од меанисања 10 талира и од касапског заната 10 талира; Стан Станојевић, меанџија, стар 20 г, од занимања 8 талира; Максим Ђорђевић, меанџија стар 70 г, од занимања и имања 35 талира; Јован Миловановић, лебар и меанџија, стар 23 г, од занимања 10 талира; Јован Ђорђевић, меанџија стар 70г, од занимања 20 талира; Јован Мијаиловић, меанџија стар 45 г, од занимања 31 талир; Јован Младеновић Главан, меанџија, стар 30г, од занимања 15 талира; Димитрије Јовановић, меанџија стар 36г, од занимања 15 талира; Петко Васиљевић, меанџија, стар 68 г, од занимања 7 талира али и непокретно имање у вредности 396 дуката цесарска; Живко Станковић, меанџија стар 34 г, од занимања 10 талира; Никул Петковић, меанџија, стар 38г, од занимања 5 талира; Стеван Тушановић, кафеџија, стар 28 г, од занимања 15 талира; Васа Глишић, слуга кафански, стар 24 г, од месечне плате 5 талира; Босиок Радул, слуга кафански стар 20 г, од месечне плате 1 талир; Настасије К. Ђорђевић, стар 44 г, главно занимање кантарџија, власник кафане, вредност имања 309 дуката цесарска; Јован Антић, кафеџија стар 23г од занимања 7 талира; Милија Петковић, кафеџија стар 30г, од занимања 7 талира; Кузман Трајковић, лебар и меанџија, стар 68 г, од занимања 20 талира; Анђелко Божиновић, кафеџија, стар 30 г, од занимања 3 талира (Благојевић 2005, 21-112). Истим пописом евидентиране су још две механе као делови оставинске масе покојних Беле Димитријевића и Димитрија Сандуловића. Сагласно тадашњим стандардима, убрзо преточеним у званична правила кроз Уредбу о кафанама и меанама, у кафанама су послуживани храна и пиће, а механе су поред тога пружале услуге преноћишта и смештаја гостију (Алимпић 1905, 180). Очигледно да је у пограничном Кладову најраспострањеније занимање као извор егзистенције становништва, поред пољопривреде, било бављење пружањем угоститељских услуга, а тек потом следе по атрактивности трговина, терзијски, ковачки, дунђерски занат те бављење музиком. За подручје најизложеније репресалијама приликом врло честих ратних сукоба, али значајно и као место организованог пребега угроженог становништва на другу страну велике реке, држање кафана/механа испоставило се послом у којем власници најдуже живе. Тако сведочи попис из 1863.године, по којем су управо имаоци кафана и механа доживели далеко најдубљу старост од свих носилаца домаћинстава у крају. Разлике у имовном стању актера угоститељских услуга су евидентне и варирају од најбогатијих мештана Кладова до припадника сиромашног друштвеног слоја, а они а који нису желели остати на маргини прибегавали би комбинацији хлебарског заната и кафане, касапнице и кафане, што је био чест случај и у унутрашњости земље.
Половином XIX столећа, изузев у Кладову, од 20 насеља среза Кључког кафане су још постојале у Сипу и Текији. Преостала места углавном су егзистирала од ратарства, сточарства, риболова. Текија је тада варошица усредсређена на трговину са прекодунавском Оршавом. Интензивни оптицај новца и робе погодовали су раду меанџија односно кафеџија Динула Крстића, Мијаила Симића, Јованче Стојановића, Јована Мијуца (Благојевић 2005, 79-112). Сип је место у коме су стациониране гардаџије, људи ангажовани на улову икроносне рибе из рода моруна, тешке и преко 400 кг по комаду, хватане у преградама на дунавским вировима. Због опасности пловидбе Дунавом услед бројног стења расутог по речном кориту, ту су бродари често вршили претовар робе и ангажовали бродску вучу за узводно тегљење пловила. Зато је било уносно у Сипу бавити се угоститељством, Кафане су имали Јован Благојевић, Стан Јовица, Димитрије Поповић, Стојан Мијаиловић (Благојевић 2005, 113-127). Наредних деценија Сип је постао поприште једног од највећих градитељских подухвата у Европи- изградње Сипског пловидбеног канала на Дунаву. Пар хиљада радника свакодневно је било ангажовано на извршавању веома сложених послова. Место је убрзо постало ''свет у малом'' што се да назрети из једног писма ''Раденичке певачке дружине Крајина'' од 24.јануара 1894.године: ''Приликом дане забаве 13 јануара ове године на Доњем Ђердапу-Сипу у Хотелу ''Бела Италија'', а у корист Раденичке певачке дружине Крајина добивен је на каси следећи прилог- Од г. Николе Јелића баракера 6 динара, од Милана Поповића комесара, Ђорђа Нишлије хотелијера по 5 дин, од настојника Цимермана, благајника мајстора, машиниста Хајнриха, сегелмајстера Наци Игнац, баракера Шандора Вагнера, по 4 круне; од машинисте Крајцера, цариника Стеве Пушкаревића, трговца Јосифа Кантера по 3 круне; од хотелијера Фоте Динуловића, учитељица Милице Младеновићеве, Марине Поповићеве, трговца Мике Глигоријевића по 3 динара; а по једну форинту од пекара Лотајер Семотер, магационер Халблајн, машинисте Тот; Волф Клајн, настојника Варга Јанош, Марушић, Анђело Сол, Ложаи Јозеф, машинист Франц Малак, Фаркаш Истван, Освалд Јосеф, благајник Херцог, инџинер Покорни, инџинер Ковач, доктор Балаша, настојник Фазекош Франц Мајер, трговац Петар Јанковић, писар Гавра, гостионичар Антон, Лудвик Пери; а по 2 динара приложили су Душан Пешић, Таса Матејевић, трговац Јован Динуловић, позорник царинаре Тодор Петровић, учитељица Даринка Шутовић, трговац Ранко Пауновић, надзорника Матија Штипановић, кафеџија Никола Димитријевић, Стеван Којић пекар; и по 1 динар приложили Гутер Мајстер Мата Утовић, Сегелмајстер Јохан Шулер, машинистер Лебовић Гадеш, трговац Никола Благојевић, надзорник Шели Јохан, машинист Супан, трговац Ђорђе Трајковић; настојник Илија Николић, Стојка Јон, помоћник Грајзинер Геза, берберин Никола, пивар Јован Трајковић- Управа изјављује овим свима приложницима своју благодарност, као и приреживачима забаве г.г.Душану Пешићу, Фоти Динуловићу и месном комесару, писару среском Мил.Поповићу. Председник М.Лазаревић, потрпедседник Илија Мокрањац, благајник Јосиф Ђорђевић (Лазаревић 1924 а, 4).

Из овог писма захвалности сазнајемо да су 1894.године на једној забави у хотелу ''Бела Италија'' власника Фоте Динуловића, учествовали Немци, Мађари, Аустријанци, Јевреји, Италијани, Срби, Власи, Словаци, средства плаћања била су динар, круна, форинта, а акцију помоћи једном од најстаријих српских певачких друштава присуством и прилозима подржали су и хотелијер Ђорђе Нишлић, гостионичар Антон Лудвик Пери, кафеџија Никола Димитријевић. Музицирање неготинског певачког друштва у сипском хотелу, драгоцено је сведочанство о високом културном нивоу тадашњих забавних програма у овом делу Србије, диктираних међународним карактером ангажованих тимова радника, инжењера, техничара на изградњи канала. Србија је очигледно желела да се покаже у добром светлу гостима из западноевропских земаља.

Завршетак радова на уређењу дунавског пловног пута кроз Ђердап и ера стабилизације политичких прилика након исељавања Турака из оближње тврђаве Фетислам 1867.године, донели су Кладову нову значајну клијентелу- лађаре, јер је то место била важна бродска станица и зимовник за смештај пароброда у периоду када Дунав окован ледом није дозвољавао пловидбу. На његовим улицама уобичајено је било чути праву симфонију различитих језика- немачког, мађарског, чешког, румунског. Музички програми прилагођавани су припадницима различитих култура а локални свирачи-Роми до те мере вешти у свом занату да су врло често због њих и благотворног вина са ''летећег песка'' становници много богатијег прекодунавског Турну Северина, били гости Кладова. ''Једино место у нашој земљи где се живот проводи весело и безбрижно то је заиста Кладово у коме долази око 150 становника на једну кафану- крчму, што је свакако такође јединствен случај у нашој земљи'', сведочи овдашњи хроничар почетком ХХ века (Јовановић 1938, 44 ). У његовом коментару о понашању Турњана каже се: ''И кад ови наши суседи стану ногом на кладовско земљиште осећају се као као птице кад утекну из кавеза, они потпуно забораве да су из великог града и на мах се увале у кладовске обичаје који на њих заразно утичу, као каква епидемија...по кафанама, за неколико часова створи се у душама гостију чаробна ситуација. Они се потпуно занесу кладовским вином које је на малигану 2-3 пута јаче од њиховог, и како њихов организам није навикао на такву јачину, а будући мало очарани романтичним прелазом преко воде, за њиховим столовима створи се урнебес.'' (1938, 47). О музици презентованој гостима на североисточном граничном поднебљу, драгоцене успомене оставио је један од најзначајнијих архитеката модреног доба Ле Корбизје. На пропутовању овим крајевима почетком минулог столећа забележио је након присуства свадбеном весељу: ''У међувремену двориште крчме се испуњава звуцимна, и за мање од сат времена ево мене потпуно заокупљеног и усхићеног. Грађа ове музике је за нас такође нова, не због њихових инструмената који су слични нашим, већ пре због њихових ритмичких и хармонских аранжмана. Затим, ту је такође и музички симболизам о ком ми незнамо ништа и који бисмо ми сматрали немогућим у нашем добу индивидуализма...то су уздаси, чежњивост и јаке емоције ових људи, утаборених на овом огромном пространству које намеће покретљивост, бескрајно скитање и слободу која је завидна, крајња и поптуна и која побуђује осећај великог достојанства у свакој души. Један народ пева, чучећи поред пепела огњишта у ружичастим, зеленим и плавим сумрацима, и предаје се горљивој души која га покреће'' (Le Corbusier 2008, 43).
Опуштање гостију могло је бити финализовано и љубавним загрљајима кафанског особља, а власт је при том често игнорисала казнену одредбу 281. параграфа Кривичног законика из 1929.године, по којој ''ко женско лице које блуд проводи у виду заната искоришћује казниће се строгим затвором или новчано'' или п. 282- ''казниће се робијом до 10 година ко подведе лице млађе од 18 година или ко какво лице ради блуда одведе из његова завичаја или пребивалишта у друго место и тамо га остави или другоме преда''. У нормативној сфери ситуација је била нешто боља. 5.1.1931. донет је Закон о радњама којим се детаљно регулишу статусна питања хотела, ресторана, свратишта или коначишта, гостионица, кафана, пансиона, бифеа, народних кухиња и крчми. Параграф 76, ст.2. Закона кафане дефинише као ''радње и већег обима и конфора у којима се даје алкохолно и безалкохолно пиће (кафа, млеко, чај и сл), хладно јестиво, посластице и изузетно нека топла јестива''. У њима је било допуштено ''држање незабрањених игара- карата, домино, шах, билијар и др, те држање музике, како гласи ст.7. истог параграфа.

Најпознатије кафане током прве половине XX века припадале су Петру Ђорђевићу, Илији Марићевићу, Петру Животићу, Миленку Гуцићу и Глигорију Буртановићу. Од 11 регистроаних механа, звучна имена ималу су ''Велика Србија'' Николе Анђелковића, ''Морун'' Димитрија Ђорђевића, ''Босна'' Раше Петровића, ''Дубровник'' прво Уроша Бркића а потом Васе Матејевића (Глигоријевић 1999, 70). Власници угоститељских радњи често су били љути политички противници. У случају избора неретко су се дешавале огорчене расправе између њих а то да је неко од радикалских првака приспелих у агитацију, као што је био случај др.Милана Стојковића и председника неготинског суда Крсте Радовановића, одсео у кладовској кафани, сматрало се од опозиције знаком слабости тј. да им је иначе гостољубиви народ окренуо леђа (Лазаревић 1924 а, 2). У новинарској репортажи о политичком наступу Николе Анђелковића, власника ''Велике Србије'' наводи се следећи догађај: ''У недељу 21.7.1924 одржали су у Кладову збор др.Велизар Јанковић, др.Милан Стојковић и др.Љутица Димитријевић... за време док је Јанковић прикупљао потписе за кандидацију, др.Стојковић пришао је сакупљеном народу пред Бр(у)кићевом кафаном и изјавио да је дошао да занима народ док се врши кандидација. Тада је устао г.Никола Анђелковић и запитао др.Стојковића шта траже они овде-'Знате ли ви нешто друго да објасните сем те ваше приче да вас шаље г.Пашић, да је радикална странка јака странка, да је Краљ радикал. Него ви нама кажите зашто г.Јанковић срамоти Крајину''. Репортажа се завршава речима ''народ је овде видео јасно ко је др.Велизар и то му је показао'' (Лазаревић 1924 б, 3).

Заинтересованост кладовских угоститеља за политику кулминацију је имала у ангажовању Раше Петровића, власника кафане ''Босна'' на страни удружене опозиције 1935. године. Дана 23. септембра он је отворио велики народни збор демократа на коме је гост био Љубомир Давидовић, упамћен по речима упућеним Кладовљанима: ''Политика није демагогија већ брига о народној срећи. Насуспрот демагогији постоји светлија идеја, демократија, а не демократска странка. Не тражим да ступите у демократску странку, већ у демократију, која спаја све народе и тражи једнака права'' (Романовић 1935, 2). Долазећа времена нису била потпора снажном привредном и политичком развоју Србије, убрзо уведене у хаос Другог светског рата.

Талас модернизације привреде, нова открића у свету што су поспешивала наде у брзи друштвени просперитет и у најудаљенијој тачки наше земље били су посебан изазов за релативно мали број мештана упознатих са савременим научним достигнућима, да чак претпоставе просветитељски дух богатом религијском наслеђу, што је тридесетих година на Балкану сматрано реткошћу. Вероватно да је дуг период турског сизеренства, довођеног у везу са заосталошћу, неприхватљивим културним и моралним назорима, као противтежу имао управо страхопоштовање према европском модернизму, продор штампане речи у најудаљеније забити, пропагирање здравствене заштите спровођене од стране школованих лекара. ''Велика Србија'' је зато септембра 1934. године, приликом банкета одржаног у част патријарха српског Варнаве, била поприште сукоба старог и новог, окончаног по већ устаљеном обичају уз интервенцију полицијских снага. Одговарајући на Варнавину здравицу изречену у присуству неколицине епископа и мноштва Кладовљана, Јован Јовановић нашао је за сходно истаћи, поред респекта за Христову жртву ''за коју му црква и народ дугују'', његову ''способност да сугестијом лечи болеснике''. ''Патријарх је одмах одговорио да Христос није лечио сугестијом како сам ја казао, већ молитвом, препоручивши присутнима да се чувају безбожника и јеретика, алудирајући директно на мене'', бележи Јовановић (1963, 29). Зна се да је срески начелник спречио кладовског поборника модернизма да реплицира. Крајњи резултат дијалога гласи: члан удружене опозиције Ј.Јовановић ''предат је суду по ондашњем закону о заштити државе, али формално за неко друго дело, а фактички потенцирано и доведено у везу са овим догађајем'' (Јовановић, 1963, 30).

Други светски рат за Југославију отпочео је 5/6. априла 1941.г. инвазијом немачких трупа на Сипски канал и бомбардовањем Београда. Кладовски ''Дубровник'' памти се у српској историји као место повезано са ефектним запоседањем најваћнијег дунавског пловидбеног канала. Кладовски срески начелник, иначе немачки агент, Леонид Чудновски и официр Вермахта Рихтер, приспео из Т.Северина, организовали су 5.априла 1941. банкет за официре југословенске војске ангажоване на одбрани границе у сектору Доњег Ђердапа. Међу званицама налазили су се пуковник Вук М. Караџић, капетан Станиша Михајловић, потпоручник Бора Тодоровић... Фантастична музика са пробраним репертоаром, од Штрауса до руских народних игара, јако кладовско вино и окретне даме, приспеле за ту прилику из Румуније, учинили су да немачка борбена група у акцији ''Гвоздена врата'', предвођена капетаном Харолдом Веберштатом, без знатних напора исте те ноћи заузме Сипски канал и спречи планирану диверзију онеспособљавања пловидбе немачких конвоја са петролејом из Румуније (Јаковљевић 2004, 36; Јовић 1998, 24).

Једна од посебних рола кафанског живота у ратним временима односила се на ширење пропаганде међу локалним становништвом. Најдрастичнији пример потиче с краја 1941.године кад је у локалу ''Босна'' од стране возара поштанске дилижансе на релацији Неготин-Кладово, пронета ''вест'' како се изнад вароши, на брду Јакомир налазе ''шумци''. Након неколико сати, информација је гласила да пар хиљада герилаца припрема напад на град и то, ни мање ни више него под командом принца Ђорђа Карађорђевића. Према неким сведочењима, прича је примила такве размере да је део становништва почео да припрема ствари ради евакуације преко Дунава у Румунију (Јовић 1999, 22-23).

Током рата на средишњем Подунављу није било јаког покрета отпора, што због близине границе и чврстог надзора окупационих снага, што због герилског ратовања снага НОВЈ усмерених на друга подручја. Међутим, протест односно незадовољство становништва понекад су налазили израза управо у овдашњим кафанама. Због једног таквог случаја 10.новембра 1942.године од стране немачких војних власти ухапшени су кафеџија Драгутин Димитријевић, службеник пореске управе Милош К. Савовић, учитељ Бошко Ђорђевић и трговачки помоћник Ђорђе Филиповић- прва двојица ''јер су у прошлој години у кафани ухапшенога Димитријевића певали песме против немачке војне силе, а друга двојица што су код њих приликом претреса немачке власти пронашле списак припадника покрета Драже Михаиловића'' (Благојевић 2006, 312).

Ослобођење Кладова 22.9.1944.године донело је искушења тзв. ''народној власти'' у настојањима да заведе комунистички режим. За такве прилике угоститељски објекти постајали су ''народне суднице''. Среско поверенство КПЈ за Срез Кладово известило је Окружни комитет да је 15.априла 1945, на збору одржаном у кафани ''Србија'' дошло до ''енергичног протеста и оштре осуде против ратних богаташа, саботера и шпекуланата... Из масе спонтано излазе говорници и из њихових излагања сазнају се нове појединости из којих се види прљави и зеленашки рад овог дерикоже... Божидар Арсић, телеграфски чиновник поште Кладово објавио је садржину телеграма, који је Г.Б. упутио немачком крајскоманданту у Зајечару за време окупације. У том телеграму он назива крајскоманданта својим кумом и жели му успех при полaску на нову дужност у Немачку, изражавајући своје уверење да ће 'Велики Рајх' победити''... По завршетку збора народ се разишао са најбољим расположењем, уверен да данас у новој демократској држави може слободно казати своју реч и осудити сваког онога који ради противу општих интереса наше земље'' (Борковић1981, 431-433). ''Кафанско суђење'' окончано је за Г.Б. вишегодишњом робијом, а морални обзири судија и сведока оптужбе најбоље су сагледиви уколико се текст који је телеграфски чиновник прочитао у кафани ''Србија'' упореди са оригиналним телеграмом чији се примерак чува у Војноисторијском институту. Г.Б. у телеграму пише искључиво следеће: ''Господину мајору Шулцу, Крајскоманданту, Зајечар- Најсрдачније захваљујем на позиву за растанак, али дубоко жалим да због удаљености и важности послова око вршидбе не могу доћи. Желим Вам срећан пут, а то исто Вам желе и становници Кладова, које сте нарочиро задужили Вашом пажњом. Јавите се из Новог Места, јер сам жељан да се везе нашег пријатељства не угасе. Не заборавите обећање да ћете ме посетити за време мира са породицом'' (Пантић 2008, 195).

Но, и опоненти комунистичког режима налазили су да је кафана најпогодније место за изражавање негодовања због репресалија. Тако су, убрзо након суђења Г.Б, на бело окреченом зиду кафанског нужника у ''Србији'' светло дана угледале парчетом цигле исписане речи ''И ТО ЋЕ ПРОЋИ''. Дуго времена органи реда бавили су се активностима на демаскирању починиоца, привођено је мноштво људи на информативне разговоре, било је и ''добронамерног убеђивања'' да би се издејствовало признање, у чему је предњачио извесни Ђорђе Ђурић, али Кладовљани су зидом ћутања успели одбранити свог ''дисидента'' .

Комунистичка власт решила је да први објекат који ће градити у Кладову буде анекс здања ''Велике Србије''. Организован је ''ударни рад'', како то бележи један од ангажованих градитења Стериос Андруцос (1945 16) 9.6.1945.године- Радио је на додавању малтера зидарима почев од 7 изјутра до 5 поподне. Кафана на катастарској парцели 85, некада у улици Краља Александра, сада Маршала Тита, проширена је са претходних 1097 м2 са још 269 м2, а народна власт нашла је за потребно преименовати објекат у ''Хотел Београд'', како је означен у решењу Народног одбора 89/95 од 24.9.1959. године. Међу становништвом ново име никада није заживело и данас га се готово нико не сећа.

Последњих дана Титовог савезништва са Стаљином, 1947.године кафана Србија била је поприште приказивања филма ''Син пука'' снимљеног по роману Валентина Катајева. За ту прилику у кафанску салу донет је кинопројектор Ернеман 1, конструисан од браће Лимије 1896.године. Али то није најранија позната презентација једног филма у граду на Дунаву. Карл Крис, јеврејски изгнаник из Беча даје коментар догађаја из августа 1940, чије је место дешавања вероватно такође била ''Србија'': ''Цела ништарија трајала је 5 минута, без икакве радње, само међусобно неповезане слике, страшно је бљештало... Домаћем становништву био је то величанствен доживљај, стајали су напрегнути /није се могло сести/ и дивили се, као седмом светском чуду. По свој прилици су први пут у животу видели биоскоп''' (Anderl, Manoschek 2004, 109) .
У то доба госте су услуживали мештани Клаодва запослени у државном туристичком предузећу ''Ђердап''. Били су то скромни, вредни и у средини у којој су живели цењени људи. Иако се морало напорно радити, уз мале плате, али нешто бакшиша и сигурност радном места у друштвеном сектору, једном упослена лица цео свој радни век проводила су у кладовским кафанама. У догодовштинама из тог периода, и данас се са сетом помињу имена Живојина Јанковића, Ђорђа Димитријевића, Стојана Аксића, Димитрија Савића, углавном по надимцима или без презимена- Воне, Цопај, Столе, Мита, Цветко конобар...

Послератни период обнове и изграње у подунавској варошици на Ђердапу кулминирао је 1964.године приспећем око 3000 радника из свих крајева Југославије, како би подигли једну од највећих хидроелектрана на свету. Након зидања велелепног хотела ''Ђердап'' на обали реке, престала је потреба да дотад највећи угоститељски простор носи назив хотел ''Београд'', па му је формално враћено старо име али без префикса ''велика''. Биоскоп и читаоница прерасли су преко ноћи у Раднички универзитет на којем су по убрзаном курсу дипломе КВ, ВК радника стицали полуписмени прегаоци социјалистичког рада, али су кафане и даље остале култна места за ''културно-забавни живот'' након напорног рада. Власти су то толерисале и контролисале, тако да у локалима звучних имена и непријатне унутрашњости- ''Амбасадор'', ''Лепа Влајња'', ''Бродарска Касина'', ''Србија'' није било друштвено опасних провокација. За сваки случај, на Божић и ''Српску нову годину'' кафане нису радиле у вечерњим сатима а музичари су добијали слободан дан. Омиљеним пићима градитељи Ђердапа сматрали су пића пореклом из Србије и Хрватске- вињаке ''Рубин'', ''Цезар'', ''Тренк'', ''Истра бренди'', ''Давид'', ''Звечево'', ''Бадел'', шљивовице ''Стари граничар'', ''Манастирка'', ''Громовача'', траварице ''Стомаклија'', ''Хајдучка капљица'', неготинска вина ''Хамбург'', ''Ружица'', 'Багрина'', ''Траминац'', пенушава вина ''Милион'', ''Фрушкогорски бисер'', десертна пића ''Амаро 18'', ''Вермут'', ''Шери бредни'' ,,Мараскино''- то су биле замене за стандардну понуду из ''предградитељског периода''- љута, крушковац, пиво на точење, сок од малине, оранжада, сода вода. Нису биле ретке туче са лакшим телесним повредама као исходом, разбијеним огледалима, столицама, чашама и тањирима. У једном случају 1971.године, обрачун гостију- ''домаћина'' и ''дошљака'' имао је за епилог убиство у бифеу ДП ''Мироч''.
Седамдесетих година градски биоскоп добио је бифе, са пултом обложеним јаркоцрвеним ''ултрапластом'' и стаситом конобарицом, за ту прилику досељеном из оближњег неготинског села. Очигледно су филм и кафана, сваки са својим доприносом стварању или одржавању илузије о историјском искораку ка свеопштем прогресу као достигнућу социјалистичког развоја, врло успешно ишли ''руку под руку''. Таква сценографија издашно је експлоатисана и приликом одржавања зборова бирача, радних људи и грађана у биоскопском простору, па и годишњих скупштинских заседања Савеза удружења бораца народоноослободилачког рата, уз учешће омладине и обавезног хармоникаша како би се скуп ''спонтано завршио козарачким колом''.

Понесени успехом Александра Саше Петровића који је са ''Скупљачима перја'' освојио Кан, културни посленици досетили су по том узору, а са називом који ће бити одговор на дело Роже Вадима ''И бог створи жену'', да једним ''кафанским играним филмом'' обележе завршетак изградње грандиозне електране. ''И друг Тито воли филмове'', коментарисали су млади комунисти одлуку да се огроман новац уложи у филмски пројекат ''И бог створи кафанску певачицу''. За режисера је одабран Јован Живановић, ''Бела Сека'' постала је супруга писца сценарија, ''покварени технократа'' био је Жика Миленковић а ''градитеља Ђердапа са добрим намерама'' играо је Велимир Бата Живојиновић. За ''глас разума'' у лику власника ''Бродарске касине'' Милоша Калембера, изабран је Драгомир Фелба, уз обавезу да током целог филма носи барету која асоцира на припадника француског покрета отпора или Мошу Пијаде из млађих дана. И би речено, филм је завршен пар дана пре пуштања у рад ХЕПС Ђердап, маја 1972. године и на радост бројне кладовске публике обиловао је кафанским сценама. Оно што творци нису очекивали огледало се у чињеници да је кладовска публика све своје симпатије поклонила неком трећем, једном од ''принчева београдске калдрме'' Воји Говедарици који се у ''Кафанској певачици'' јавља у епизодној улози што својим обрисима подсећа на фрагментарног актера вестерн филмова. Старији Кладовљани и данас тврде да нису погрешили у избору ''јунака своје младости'' јер се речени глумац у улози горопадног Руса касније борио чак и против Силвестра Сталонеа у холивудској шећерлеми ''Роки 2''.

Током градње џиновске електране, али и деценију после тога, бројне државне делегације посећивале су Кладово да би се увериле ''из прве руке'' у успешан препород Југославије из сиромашне у средње развијену земљу. Приликом долазака на Ђердап Јосипа Броза Тита, председника Замбије, Мауританије, Кеније, Централноафричке Републике, кафанска сцена јединог хотела преображена је у поприште срдачних сусрета на највишем нивоу, свечаних ручкова са храном и пићем врхунског квалитета. Школе тих дана нису радиле а стотине деце обучене у беле кошуље, са црвеним пионирским марамама око врата, сатима је стрпљиво чекало да најдражи гости буду поздрављани кишом од цвећа, пре уласка у хотел и након обилног ручка.

Осамдесете године прошлог века одликовала је извесна опуштеност стега социјалистичке власти. Дух запада на разне начине био је присутан у малој кладовској средини- фармерице из Трста, рок музика, бродарци са цигаретама ''Кент'', ''Марлборо'', дружељубиве Румунке приспеле уз пограничне дозволе за прелаз преко границе Гвоздене завесе новим мостом преко ђердапске бране, били су омиљени артикли у кладовским кафанама. И први људи општине настојали су изласком у кафане, ''међу народ'' учврстити ауторитет. У моду су ушли фудбалски клубови са ''увезеним тренерима и играчима'' како би се превазишле лоше стартне позиције у ''најлепшој споредној ствари на свету'' и исказао космополитски дух паланке у пуној мери. По узору на великог вођу, директор Пољопривредног комбината ''Кључ'', преоријентисаног на извоз стотина километара жерсеја на румунско тржиште под плаштом пограничне сарадње, од некада узорног расадника створио је угоститељски објект намењен искључиво коришћењу од стране друштвенополитичких радника и њихових гостију. Кафана је одмах, по жељи оснивача, добила име ''Карађорђево''- асоцијација на одмаралиште великог вође крај Београда, а поред базена за пастрмке, мостића, тераса у кинеском стилу, имала је и ''просторије за одмор''. На кладовско ''Карађорђево'' настављала се фазанерија, обогаћена и срндаћима, где су специјални гости жељни провода могли да одстреле одабрану дивљач и да она већ пар сати касније буде послужена на богатој кафанској трпези. Дух Кладова из тог периода, пластичније него гомиле аналитичких материјала брижних прегалаца партијских структура, изразио је један стварни кафански дуел овековечен од стране младог књижевника у приповетци Одлазак песника:

''Одлазак песника осетили смо сви ми који кафану сматрамо значајном друштвеном установом. Осетилли смо га онако хемингвејски- отишао је део нас. Отишао је заправо део који је давао душу нашем зачараном кафанском свету...Догодило се то овако: Једне вечери у кафану је ушао друг Бане са тројицом месних фудбалских звезда, Власник кафане, уз физички изражено уважавање, отпратио је своје изненадне госте до посебо аранжираног стола. Пошто је муњевито послужено пиће и мезе, друг Бане је бацио свој неуморни и заслужни поглед по кафани. Након краткотрајне анализе резултата осматрања, невидљивим покретом позвао је кафеџију а овај се у положају лумбалшијалгичког напада створио поред њега. Друг Бане шапну на уво-микрофон и 'сталак за микрофон' се нагло усправи и одлучним корацима пође према столу за којим је седео Песник. –Песник, овог момента да си напустио лока! Хармонија људи и пића за столом била је поремећена. У првом тренутку Песник је реаговао рефлексно- љубазно се обратио агресору:- А који је разлог молићу? –Хигијенски!Тако замазан не можеш да седиш у моју кафану. Друг Бане ме је баш упозорио... Оно што се тада догодило изненадило је све присутне. Ја сам накнадно анализирајући догађај дошао до закључка да се ипак таква реакција Песника могла очекивати. Све оно што му је живот чинило црним и безнадним тај човек је сабрао у једну реч: лаж. Од ње је страдао, од ње је бежао и увек јој се враћао. Знао је у ком грму лежи зец, а у конкретној ситуацији са једне стране грма стајао је он, а са друге политичар окружен фудбалерима. Коцка је бачена. Устао је нагло, кренуо корак-два према 'чистима', заузео познат став за деклемовање, али овога пута Хамлета је заменио Емил Зола. Прст је био управљен на друга Банета: -Где ће ти душа/Ти само знаш за лаж/И тај што те слуша/И лаж гута/Зна да си гад/. Сцена се завршила тако што су Песника, укоченог као споменик, кафеџија и келнер изнели из кафане. Кафеџија се дуго и дубоко извињавао другу Банету у своје име, у име свих и у име пијаног Песника. Да, најлогичније објашњење је било да је за све крив алкохол, јер најлакше је храброг прогласити пијаном кукавицом. Друг Бане, у складу са својом професијом, био је врло толерантан: инцидент је истог момента заборавио. За њега је то био рутински потез. А Песник? Он је добио битку а изгубио рат. У својој последњој битци потрошио је сву снагу. Дух особењака умро је заувек. Већ следећег јутра Песник је, лагано дрхтећи, стајао пред главним улазом у општинску зграду. Чекао је да се појави друг Бане да би му се извинуо. Полугласно се преслишавао. Био је обријан и очешљан. Друг Бане му је у тренутку промакао својим суздржљивим и брзим кораком. Песник је потрчао за њим али код степеништа га је зауставио портир...Не знамо где је и како завршио Песник. Можда још увек живи у нашем граду, а можда је и у лудници- како неки причају. Ја га више нисам видео, јер у животу је тако: људе видимо само тамо где их очекујемо.'' (Рудан 1988, 47-48).

Радници добростојећих друштвених предузећа-''Бродоградилишта'', ''ХЕ Ђердап'', на дан када приме позамашне зараде запоседали би већину кафана у граду, уз богате напојнице, страно пиће и цигарете размењујући импресије о достигнућима социјалистичког модела привређивања. Ни локална власт није запоставила такве трендове својих прегалаца па су врло често организоване тзв. ''другарске вечери'' као манифестације за увесељавање народа. Зато су кафане и биле најживописнија места у којима су заблуде у личну, породичну, колективну срећу најбоље успевале. Врхунац су представљале забаве приређиване по три дана за редом, поводом прославе Празника рада-1.маја и Дана Републике 29.новембра. Тада би руководиоци попут друга Банета из приповетке Боре Рудана, са својим дамама у белом сатену запоседали централна места елитних кафанских сала у хотелу Ђердап, имали првенство да поведу коло, одиграју први танго или привилегију да полицијске патроле брже него уобичајено интервенишу у случају појаве лика који би покушао да макар начас глуми Песника из Руданове приче о одласку. У роману Ева од кавеза чија се радња одиграва након овог периода, власница кладовског ''опијума за народ'' јадикује: ''Како је само некад било у овом граду, као у Лас Вегасу! Музика, забава, безброј кафана. Свака друга кућа-кафана, а сада? Ништа...'' (Јаковљевић 1995,74). Увесељавани народ имао је и омиљене музичке нумере посвећене својим драгоценим обитавалиштима- ''Крчмо стара мој друже једини'', ''Еј кафано'' или ону на влашком језику, насталу управо на овом поднебљу- ''Кафано сестро, остарех са тобом''. Музичари пореклом са југа Србије, који су свирали у овдашњим локалима имали су у граду статус правих звезда, а врхунац је био када би неке од њих ангажовали за пратњу културноуметничког друштва ''Полет'', јер би у тим приликама од публике били доживљавани као аутентични Кладовљани. Ни млади нису били запостављани у таквим ''кафанским сценаријима'' за прихватљиво трошење слободног времена. Током школске године, суботом увече су у кафани ''Србија'' одржаване игранке са поп музиком и незаобилазним народним колима, а делује готово нестварно да су малолетницима служена алкохолна пића у количинама лимитираним једино дебљином њихових новчаника. Организатор је био Савез социјалистичке омладине града. Омиљена места за изласке била су још ''Плави цвет'', ''Зеленгора''-касније ''Ла Мираж'', ''Златна'' и ''Плава сала'' у склопу хотелског комплекса ''Ђердап'' у Кладову, ''Фонтана'' на Караташу. Највише су конзумирана: жестока пића бајнобаштанска и ужичка клековача, линцура,''Екселенција'', лозовача, руска вотка, домаће вотке ''Тројка'', ''Балтик'', ''Виогорка'', виски; вина ''Топ'', ''Ждрепчева крв'', ''Хајдук Вељко'', ''Вранац'', кутјевачка и илочка ''Грашевина'', ''Карловачки ризлинг''. Понуду хране чинили су оријентално-српски стереотипи-10 с луком, пљескавица, ражњић, вешалица, домаћа кобасица, бубрези бели и црни, телећа, јагњећа чорба, шкембе у сафту, изузев дела који се односио на рибљи мени-моруну и јесетру на жару. Кладовски кавијар мало је места у Југославији имало у угоститељским објектима.

Људи са друштвене маргине, ''рођени аутсајдери'', ситни шверцери, преваранти, као и ноторни алкохоличари, своје страсти испољавали су у локалима далеко од градског центра и у бифеу на кладовској аутобуској станици. То је било једино место где се алкохол служио целе ноћи, до јутарњих сати, за шта је покриће нађено у потреби старања о путницима који би ноћ проводили у аутобуској чекаоници, тек стакленим преградама одвојеној од кафанског простора. Кафанице на периферији, са сугестивним називима попут ''Развод брака' и ''Црвенкапа'' важиле су за ''легла порока''. Они пак Кладовљани са дна друштвене лествице по социјалном статусу /без сталног запослења или са мизерним примањима/, склони уживању у алкохолу, имали су уточишта у некој врсти квазикафана код некада богатих мештана- виноградара. Вино и ракија из ''домаће радиности'' служени су конзументима у помоћним просторијама или шупама при дну дворишта која би по правилу имала и споредне улазе. Тако тржишна инспекција није могла да допре до илегалних учесника у промету алкохолних пића, а они би по ценама вишеструко нижим од уобичајених у продавницама или кафанама, успевали да утоле жеђ. Довитљивији ''домаћини'' продавали су и прехрамбене производе најлошијег квалитета /сланина ''сапуњара'' нпр./, па чак сервисирали ''заједничке тренутке'' гостију и ''издаваоца сексуалних услуга''. Они од њих који су наилазили на разговетније разумевање ''органа реда'' у таквим просторијама организовали су одигравање коцкарских партија карата, уз служење пића и гибаница. И све то на стотинак метара од полицијске станице! Дешавало се, уколико полицијски пулен изгуби непланирано већу своту новца на коцкарској сеанси, да по дојави савесног грађанина буде ухапшен други актер дуела. Најзначајнија кафанско-коцкарска оаза, када је у питање игра домина, у Кладову за време социјалистичког самоуправљања био је Дом пензионера и инвалида рада, а бројна познанства која су резултирала проституцијом склапана су у посластичарницама ''Рекорд'', ''Корзо'', ћевабџиницама ''Тик так'', ''Пирке''. Клијентела са пробирљивијим аспирацијама користила је за те сврхе ''Плави цвет'' и бар хотела ''Ђердап''. Сличним активностима, пре свега посредовањем, ван редовног радног времена, бавила су се нека од лица запослених у ресторанима друштвене исхране- радничким мензама у склопу великих друштвених предузећа. Такве услуге нарочито су тражене од стране чланова посада бродова који су по неколико недеља боравили у локалном бродоградилишту- Руса, Бугара, Мађара, Хрвата, Срба. У сваком друштвеном предузећу постојали су разрађени механизми система друштвене самозаштите, промовисаног у интересу очувања закона, реда и социјалистичког морала, али се очигледно много чему ''гледало кроз прсте'', вероватно са оправдањем у форми флоскуле ''гост је увек у праву''.

Нису била ретка склапања бракова између конобара и конобарица са партнерима из исте бранше или са мештанима Кладова, од којих су најбољим приликама сматрани радници на изградњи ђердапске хидроелектране. По правили бракови су опстајали, а у неким ситуацијама били и потпора респектабилним политичким каријерама њихових актера. Праву сензацију у малој средини каква је Кладово изазивале су међутим удаје конобарица заносне лепоте, приспелих овде из Крушевца, Пожаревца, Бијељине, за угледне грађане Кладова, спортисте, просветне раднике, лекаре. Такве везе, мада крунисане рађањем деце, нису издржале проверу времена и све до једне окончане су разводима. У међувремену су невесте промениле професију поставши секретарице директора, књиговодтсвени радници, банкарске службенице.

У жељи да поспеши туристички развој, локална власт је 1974. године основала трогодишњу школу за куваре, бармене и конобаре. Амбиције су биле велике јер је отворен и интернат за ђаке који су приспели из Доњег Милановца, Мајданпека, чак и из Далмације, а већина наставника такође је доведена из других градова. Иако са солидним образовним основама, након мање од десет година постојања ова школа у оквиру Образовног центра ''25 мај'' престала је са радом. Првих година постојања школе, сви полазници добијали су могућност запослења у друштвеном предузећу ''Ђердап турист'', где би радили поред већ искусних конобара досељених у Кладово за време изградње хидроелектране углавном из Босне, Црне Горе, Шумадије, Топлице. Ови конобари старије генерације, са презименима што подсећају на родни крај- Шћекић, Иванчевић, Тешевић, Антић, Болдорац... и после пензионисања остали су у Кладову, где су стекли породице и иметак. Од оних школованих у Кладову, и данас се овом професијом успешно баве многи, попут Бркелића, Драгишића, Радовића, Брложановића, Живковића, Андрића...

Угоститељски персонал није био имун на изазове лаке зараде. У тзв. објектима ''друштвеног сектора'' конобари који су експлицитно манифестовали оданост режиму константним реферисањем о томе ко је шта и коме рекао а тиче се ''опште ствари'', стицали су привилегију да без страха од санкција препродају румунски новац бројним ''шопинг туристима'' из унутрашњости, актерима синдикалних ексукурзија, радничких спортских игара, приспелим овде са жељом да у Румунији- делу источног блока, по багателним ценама набаве сервисе за ручавање глазиране кобалтом, чувени кубанску рум ''Хавана клаб'', албански коњак ''Скендербег'', разне врсте руске вотке, кинеске дуксерице потом препродаване у огромним количинама по угледним београдским комисионим радњама. Други сегмент ''очи и ушију службе која зна све'' чинили су тзв. ''професионални гости'', са задатком да за кафанским столом, добро издресирани у ''ићу и пићу'' прикупе што више информација о стању у народу. Доајен доушничког кора, извесни Ј.Ђ. уживао је највећи углед међу саборцима јер му је било одобрено да лично ''другу Пају'' реферише о својим достигнућима, а то је подразумевало пут у престоницу и позамашне дневнице. Наравно да се често радило о дезинформацијама, што је мање приписивано неутољивој жеђи информатора за успесима, а у знатној мери очекивањима налогодаваца да такве вести буду потврда њихових предубеђења. Како причају савременици, у једном тренутку средином седамдесетих година чинило се да су доушници бројнији од потенцијалних непријатеља самоуправног социјализма, што неодољиво подсећа на чувено књижевно дело Славомира Мрожека у којем је број непријатеља толико смањен да шеф полиције, спашавајући част професије, на крају мора да ухапси себе. Једном сличном изливу сумње био је изложен и аутор ових редова 1978.године јер је мењајући пречесто чаше са водом за говорницом са које се у кладовској гимназији секретар општинског комитета СКЈ П.Ђорђевић обраћао младим нараштајима, изазвао смех код аудиторијума. Уследило је саслушање у школским просторијама од стране искусног полицијског инспектора, а у присуству разредног старешине, оданог сарадника ДБ, уз букет инсинуација о наводној умешаности у волшебни нестанак дневника са ђачким оценама. Дневник је убрзо пронађен, али сенка смеха на излагању секретара комитета остала је да дуго прати тог неуморног комунистичког прегаоца. Треба ли рећи да је амбициозни разредни старешина све чешће виђан у пијаном стању по кладовским бифеима?

Активности на пољу корупције своје увертире или финала имале су у овдашњим кафанама. Изузев реванша за благонаклон став локалних моћника ранга комуналних инспектора, увиђавних милиционара, кафански ручкови, вечере уз музичку пратњу, били су понекад у функцији ''надувавања рачуна'' наплаћиваних од друштвених предузећа за неиспоручене услуге пословних пријема, од чега би добит потом делиле предузимљиве пословође локала и благодарни директори. Нису ретки ни примери добрих зарада од точења гостима пића које би нека смена купила у оближњој трговини, без приказивања услуге као званичног промета угоститељског објекта а забележен је немали број сцена када се, уместо плаћањем великих рачуна, боравак пробраних гостију у локалима друштвеног угоститељског предузећа завршавао сервилним наклоном шефа сале и речима ''друг Богољуб је рекао да то иде на рачун куће''. Овакве ствари у позној фази удруженог рада и радничког самоуправљања биле су део сиромашних имитација понашања неуморног великог диктатора, народном вољом проглашеног за доживотног председника СФРЈ. Егзибиционизам је у таквим ситуацијама често достизао врхунац поп верзијом песме ''Друже Тито ми ти се кунемо'', на шта би са столица устајали сви кафански гости. Само деценију касније слични сценарији понављани су уз српске патриотске песмице са јаким националистичким набојем. Кафански амбијент у исто време изгледа да је врло погодовао стицању диплома тзв ''погонских инжењера'' једног броја трудбеника ДП ''ХЕ Ђердап''. Предавања и испити одржавани су у кафанској сали јединог хотелског комплекса у граду, при чему нису заборављени и возачи ангажовани на довођењу професора из Београда, рецепционери који су им обезбеђивали собе, понеки конобар и рибочувар. Наравно, неизбежно је било одвођење наставног кадра у шопинг туре у Румунију и њихово даривање садржајним поклонима, попут бунди, надалеко познатог кладовског кавијара, крзна лисица, ''краљевске рибе'' из рода моруне... Наследници ових просветитеља у модерним временима нису поновили ''кафанску поставку високошколског образовања'' већ своје курсеве приљежно држе под окриљем здања кладовског Центра за културу.

Почетком деведесетих година, пошто је формално уведен вишестраначки систем, Кладово је добило председника општине коме су опозиционе странке јавно пребацивале да, будући пасионирани конзумент угоститељских услуга, својом политиком жели цео град претворити у једну велику кафану. Наравно ту је појам кафана употребљен у пежоративном смислу, као алузија на закулисне политичке игре, антилегалистички приступ вршењу власти. Међутим, кафана ће имати улогу зборног места и амбијента у којем су доношене важне одлуке новооснованих странака демократске провенијенције, обзиром да оне у време власти СПС нису имале одговарајуће просторе за окупљања чланства, а по једна канцеларија у тзв. згради друштвенополитичких организација додељивана је само омиљеним Милошевићевим опозиционим странкама. Такво стање се неко време наставило и после петооктобарских промена па је једна странка у успону свој проглас грађанима Кладова сачинила управо у амбијенту кладовске кафане ''Минета''. У прогласу од 16.2.2001. године полазећи од принципа да нико није обавезан подржати или поштовати лошу општинску власт набрајају се греси општинске врхушке-толерисање пораста криминала, пљачке државне имовине, корупције, располагање огромним средствима Фонда ренте у мисији одржавања старог режима, те ''енормни рачуни за репрезентативне кафанске услуге чији су конзументи општински челници, очајна кадровска селекција почивајућа на уздизању пропалих студената, чувара паркова и новокомпонованих менаџера регрутованих по критеријумима неинтелигенције, слепе послушности и спремности на компромитовање''.

Угоститељске услуге дуго година биле су покриће за обављање илегалних делатности у пограничном Кладову, од шверца дефицитарних артикала, ќоцкања, до бављења проституцијом. Кафане су често биле места састајања, преговарања и реализовања ''прљавих послова''. Свој зенит илегална трговина достигла је почетком деведесетих година прошлог века када је ђердапски део Дунава постао најкраћи пут за шверц огромних количина нафте. Распадом СССР-а дешавало се да девојке из биших совјетских република бољи живот потраже остајући у Србији, у пограничном Кладову, а један број њих ухлебљење су добијале као ''балерине'', ''играчице'' у локалним ноћним клубовима. Мноштво ''пријатељица дана'' пребацивано је илегалним каналима према Босни и Косову, а оне елитног калибра добијале би визит карте са бројевима за наруџбине, имајући за прве ласте у Кладову локалног жандара, лекара и ''угледног привредника'' који би троструку услугу издашно награђивао.

Уносан посао кријумчарења робе и људи настављен је и после одласка са власти Слободана Милошевића. Само у једном случају пресецања ланца шверца нафте на Дунаву 2003. године пронађени су докази да је предмет трговине било чак 5 милиона килограма дизел горива. Огромна зарада из оваквих послова подразумевала је и ''пословне пратње'', умилостивљавање евентуалних потказивача уз богате ручкове, вечере, анимир даме и пригодну музику. Неки од власника кладовских кафана своју жеђ за брзом зарадом исказивали су упуштањем у вршење тешких кривичних дела. Једини случај са судским епилогом 2 године и 10 месеци затворске казне, регистрован је 2004.године. У периоду јун 2003-новембар 2004, власник кафане наводио је и приморавао на проституцију две малолетнице које је био ангажовао као раднице у локалу на обали Дунава. Председница једног од регионалних одбора за људска права тим поводом изнела је тврдњу да је трговина женама учестала појава, на њеном спречавању није се много учинило, мада је Србија земља порекла и транзита тих жена које обично завршавају на западу као бело робље у јавним кућама где су изложене различитим видовима насиља. Последњи случај у административним аналима датира од 25.12.2008.године када су илегално ангажоване стране држављанке за пружање ''услуга сваке врсте'' у кафани С.К. успеле да побегну потери органа реда, а једини траг кријумчарења свео се на пар десетина боксова шверцованих цигарета пронађених у магацину гостионице.

Данас су кладовске кафане углавном намењене посетама богатијег друштвеног слоја- имућних предузетника, функционера или држављана Румуније који након што су осетили благодети живота у Европској унији врло често долазе у Кладово ради доброг провода. У време годишњих одмора овде борави пар хиљада мештана који живе и раде у иностранству, а тада кафански живот подсећа на времена из осамдесетих када се дуго тражила ''столица више''. Свадбе богатих ''гастарбајтера'' у боливудском маниру, са венчањима у хеликоптеру, црвеним тепих стазама дугим стотине метара, по правилу одржавају се у елитним кладовским кафанама током летњих месеци. То је једини привид времена од пре двадесетак година када су ове куће биле више посећиване него спортске утакмице или зборови грађана у режији Социјалистичког савеза радног народа.

Нова законска регулатива, прописи о туризму из 2009.године, држећи корак са светом, угоститељски објекат лапидарно дефинишу као ''функционално повезан, посебно уређен и опремљен простор који испуњава прописане минималне техничке и санитарно-хигијенске услове за пружање угоститељских услуга''. Иза тога крије се иста сурова стварност као и пре више деценија- кафане су слика стања у друштву оптерећеног проблемима транзиције и укључивања у европске цивилизацијске токове по стандардима ЕУ. У локалима ''Текијанка плус'', ''Српска круна'', ''Цар'', ''Принц'', ''Кинг'', ''Главан'', ''Језеро'', ''Стара чаршија'', ''Јовче'', ''Елит'', поређаним попут домина уз модернизовану калдрму ''Краља Александра'' чују се свакодневно српски, румунски, немачки језик, точе се најпознатије светске марке пића и по који литар ''домаће капљице''.

Врхунска политика, пропаганда, богата културна дешавања, станују далеко од подунавског Кладова. Као рубни део Србије, са све мање и мање становника, оно ишчекује да се његов брод најзад покрене, да буде незахвалнији изазов људима ''са ивице закона'' и посрнулим заступницима јавног интереса него што је то данас случај. Друштвени значај кафанског живота у Кладову огледа се у његовој мисији ослонца за робинзонско тражење уточишта пред искушењима превладавања сиромашног културног наслеђа и ауторитарне прошлости. Али исто тако, кафане су доживљаване као места у којима су норме и индивидуални односи функционисали успешније него у суморној стварности социјалистичких колхоза или Потемкинових села самоуправног социјализма. За малог човека на тлу ''српског Сибира'' како је дуго година називано погранично подручје у регији Ђердапа, кафана је била врт Хесперида, Атлантида или нека слична утопија, у коју је улаз био једна од ретких ствари слободног избора. Државни механизам пак имао је у њој дуго времена латентног савезника за чињење подношљивим симбиозе власти и неморала.


Ранко Јаковљевић


БИБЛИОГРАФСКЕ ЈЕДИНИЦЕ


Алимпић Д, Полицијски зборник закона, уредаба и расписа у Краљевини Србији, Београд 1905

Anderl Gabriele, Manoschek Walter, Неуспело бекство, јеврејски ''Кладово транспорт'' на путу за Палестину 1939-42, Београд 2004, с.109, Јеврејски историјски музеј.

Андруцос Стериос, Дневник за 1945, Кладово, збирка Данка Јовановића, Кладово

Благојевић Божидар, приређивач, Извештаји и наредбе комесарске управе и Недићеве владе за Округ Зајечарски 1941-1942,1, Неготин-Зајечар 2006, Историјски архив Неготин.

Благојевић Божидар, приређивач, Попис становништва и имовине Среза Кључког из 1863.г, 3, Неготин 2005, Историјски архив Неготин.

Борковић Милан, приређивач, Источна Србија у рату и револуцији 1941-1945, књига 3-1945, Зајечар 1981, Историјски архив Тимочке крајине Зајечар и Међуопштинска конференција СКС Зајечар.

Глигоријевић Бранислав, Кладово и околина између два светска рата, Неготин 1999, Историјски архив Зајечар.

Елезовић Глигорије, Прилози за историју манастира Буково код Неготина, Београд-превод 7. дела Путописа Евлије Челебије, Београд 1941, ''Зорка'' .

Јаковљевић, Ранко, Руси у Србији, Београд 2004, ''Беокњига'' .

Јаковљевић Снежана, Ева од кавеза, Београд 1995, ''Просвета''.

Јовановић, Јован, Особености Кладова и околине, Београд 1938, издање аутора.

Јовановић Јован, Преламање историје у 20.веку, Кладово 1963, издање аутора.

Јовић Небојша, Бал госпође Гаље, Зајечар, ''Тимочка ревија'', 1998, бр.43

Јовић Небојша, Пре ''Ужичке Републике'', Зајечар, ''Тимочка ревија'', 1999, бр.44

Каниц,Феликс, Србија земља и становништво, књига 2, Београд, ''Српска књижевна задруга''.


Лазаревић Ђорђе,
а.
''Крајинац'', лист радикала Округа крајинског, Неготин, 1924, бр.4.
б.
''Крајинац'', лист радикала Округа крајинског, Неготин, 1924, бр.5

Le Corbusier, Путовање на исток, Лозница 2008, с.43, ''Карпо''

Пантић Ненад, приређивач, Извештаји и наредбе организације ДМ и организације Збор за Округ Зајечарски 1943-1944, 3, Неготин-Зајечар, Историјски архиви Неготин и Зајечар.

Покорни, Франц Ксавер, Војно-географски опис источне Србије и једног дела Бугарске из 1784, објављено у часопису ''Развитак'' Зајечар 1970.

Романовић Радослав, ''Гласник Вељкове Крајине'', Неготин 1935, бр.31

Рудан Бора, Одлазак песника, ''Развитак'' Зајечар 1988.г, бр.6,


Коришћени интервуји и документарна грађа


(1) Казивање бившег точиоца пића у кафани ''Србија'', Ђорђа Димитријевића, забележено 4.1.1985.године
(2) Казивање Косте Ницуловића, Кладово, рођеног 1952, Славољуба Стајковића, Кладово, рођеног 1956.године и Златка Јуларџије, Кладово, рођеног 1959. Забележено 24.10.2009.
(3) Казивање забележено 26.4.2003.г. по причању Живорада Ивовића, локалног функционера Српског покрета обнове деведесетих година прошлог века.
(4) Документ у поседу аутора, заведен под бројем 09-17/01 од 16.2.2001, јавно читан у имформативном програму Радио ''Ђердапа'' наведеног датума.
(5) ''Цариник'', лист Управе царина Србије, 2004.г, с.5, текст ''Допринос Царинарнице Кладово попуни буџета- Од једног прекршаја три милона евра''
(6) Народне новине ''Завичај'' Неготин 2004.г, бр.49, с.9, текст ''На тромеђи Бугарске, Румуније и Србије цвета проституција-Праве бизнис од белог робља''

(7) Решење Народног одбора Општине Кладово Нац.бр.89/59 од 24.9.1959, препис из Катастарског операта КО Кладово за 1958.г, Служба за катастар непокретности Кладово

(8) Акт општинског јавног тужилаштва Кладово Ут-1/009 од 11.3.2009.г.

Популарни постови